Izaberite stranicu

Протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић

Студентски парламен Универзитета у Источном Сарајеву прогласио је протојереја-ставрофора проф. др Бориса Брајовића, декана Православног богословског факултета у Фочи за најбољег декана на овом Универзитету за 2012. годину.  Пројереј-ставрофор Борис Брајовић је старјешина храма Светог Димитрија на Крушевцу у Подгорици. Овим поводом, професор Брајовић је дао интерву за сајт Универзитета у Источном Сарајеву, којег у цјелости преносимо.
Професоре, Православни богословски факултет једна је од најмлађих високошколских образовних богословских институција СПЦ. Колико сте задовољни брзином развоја и напредовања ове институције?
Духовна академија свети Василије Острошки, која је касније прерасла у Православни богословски факултет, основана је одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве и Владе Републике Српске 1994. године. Основана је у времену које није било ни за сјетву ни за жетву, али је, као свако поратно рођено дијете, имала у себи довољно животног и духовног потенцијала да се развије у малог принца нашег образовног система. И то је чудо јер многи јој нијесу предвиђали ни дуг ни успјешан рад. Али читава наша историја је тај стални процес започињања и обнављања, непрестаног покушаја да и као људи, и као народ и црква Божија не нестанемо и не утопимо се у мору историјских бура и невоља. Она је заправо наставак оног духовног семинарија који је 1882. започео као прва таква школа српскога народа у Босни и Херцеговини и чији је један од посљедњих ученика пред други свјетски рат био и блаженопочивши патријарх Павле. Престанком њеног рада, послије другог свјетског рата, остали смо све до 1994. и без школе и без наше зграде у којој је бесправно данас Економски факултет у Сарајеву и коју и даље неће да нам врате. А и сада и тада циљ је био да се прекине и избрише наш идентитет у простору и времену, да се наша духовна семантика релативизује и претвори у пожељни конструкт. Зато је, прије свега, данас важно да смо ту, да смо опстали и да су вриједности на којима образујемо нашу дјецу општељудског карактера. Жудња за добром је универзалног карактера – сви људи желе и теже добру, желе да буду бољи. На нама је да им помогнемо у томе да ту њихову жељу оснажимо и ободримо. Ништа више, али и ништа мање.
ПБФ је већ низ година у саставу нашег Универзитета, али није интегрисани члан. Управни одбор ПБФ-а је љетос покренуо иницијативу да факултет постане интегрисана чланица. Докле је дошао тај процес?
Процеси које намеће савремена цивилизација, па и у образовању, су тако сложени и разнородни да свака измакнутност и раздвојеност неминовно води неуспјеху. Оно што је добро јесте да нас оваква глобалистичка струјања просто нагоне на заједничко дјеловање и на сарадњу јер само тако имамо шансе на успјех. Тендеција модерног друштва је раскидање заједничког дјеловања, заједничког позивања на заједничку истину, на памћење, на било какву референцијалност и ауторитет, па тиме и на немогућност одржања континуитета и планирања будућности. Зато је важно инсценирати причу о образовању које је и дио анамнетичког питања – зашто учим и чему образовање. Ако разумијемо да ми образујемо наше студенте за једно стварно и реално друштво, а не за идеалне, апстрактне заједнице, онда ћемо лако одговорити и на ово ваше питање. Интегрисани образовно – педагошки процеси у којима је Универзитет у Источном Сарајеву најдаље отишао у цијелој регији су прилика да и ми будемо дио такве заједнице, од које ми као православно училиште можемо имати највише користи. То је питање планирања будућности и у том циљу желимо да будемо у истом статусу у каквом је Православни богословски факултет у Београду. Оно што код мене изазива највеће апорије јесте то да на том плану имамо више противника него сарадника и да осим реторичких изјава немамо често никаквих реалних асистенција на том плану. Али, постоји снажна и недвосмислена подршка од ректора Новаковића и његовог тима да тај посао урадимо и вјерујем да ће се у идућој години то и завршити. Не треба заборавити да је увијек са оним који на добро раде и Бог, па даће Бог.
Студенти ПБФ-а разликују се од осталих на Универзитету по многобронјим акцијама, приредбама, а једини су протестовали против пресуда у Хагу. Стиче се утисак да на факултету осим теологије своје студенте учите да буду праведни, добри и да воле своју земљу и народ. Успијевате ли у томе?
Живјети не значи просто постојати, расти, хранити се и учити, већ дјеловати и разумјети. Имати име и презиме, припадати некој заједници, друштву, значи и имати одговорност, развити своју социјалну боголику компоненту, а то је ништа друго до заштитити свој идентитет и имати тежњу за интеграцијом. У том контексту живјети значи отргнути се забораву и наметнутом памћењу или, још прецизније, одупријети се сваком покушају поништења и релативизовања памћења. Стигматизације, било политичке било идеолошке, препреке су за нормалан развој и у том смислу разумијем и протесте наших студената. Али, оно што је најважније јесте то да они никад не изгубе из вида и потребу суочења са собом, са својом прошлошћу и са одговорношћу у садашњости. Ја им увијек на почетку сваког семестра испричам бајку о принцези која је испод туцета душека осјетила да је жуља зрно грашка, а то је онај кључни елеменат сваког слободног човјека, критички потенцијал да сваки гријех, свако зло осјетимо прво у себи и да га отклонимо. Тек онда имамо право да и туђе примијетимо и да другом помогнемо.
Студентски парламент Вас је једногласно прогласио за најбољег декана за 2012. годину. Чиме сте успјели да освојите студенте нашег Универзитета?
Не знам и ја сам се зачудио на том признању. Мислим да су погријешили и да су у заблуди, али младост на то има право, па ће им други, бољи од мене, опростити. У сваком случају хвала им, а да сам заслужио нијесам. Сви они моји најближи, који су оно једино добро у мени, су отишли, а мало чега је другог остало, па то признање посвећујем мојој мајци и брату који су ме напустили.
Најавили сте своје повлачење са функције декана Факултета. Шта је то што сте урадили за овај период на мјесту декана, на шта сте нарочито поносни и да ли постоји нешто што нисте успјели да завршите, а што бисте вољели да заврши Ваш насљедник?
Оно што сам научио у свом каквом – таквом духовном узрастању јесте да човјек не смије да се везује јако ни за какву част на овом свијету. Чим осјетим такву страст, значи да треба да то напустим јер не можете везани бити ни с ким другим него са оним коме сте се обећали. Ја сам свештеник и моје једино обећање је дато Небеском Женику.
Други и важнији разлог је свијест да је моја одговорност да стварам простор да се и други окушају и да тамо гдје сте ви застали други, млађи и бољи наставе. Оно што сам урадио јесте да повежем Факултет са најбољим академским моделима, да створим услове да проширим капацитете академске слободе, да отворим простор младим научницима и да их заштитим од било којег некритичког утицаја. А оно што нијесам успио је много веће, али бих само двије ствари истакао: нијесам имао ни снаге ни могућности да дефинитивно зауставим причу о измјештању Факултета из Фоче и нијесам довољно урадио на међуљудским односима. Али, желим да знају сви грађани Фоче да сам најбољи дио својих година дао да Фоча буде духовни центар и да тако остане. Нажалост, многи су ми вратили на непримјеран начин.
Недавно сте у Сарајеву констатовали да смо у лудилу изгубили свој интегритет и морални ауторитет и да се морамо суочити са посљедицама, ма колико болне оне биле. Колико је за такво стање, по Вашем мишљењу, одговорна и СПЦ?
Из рата се не може изаћи чист, част изузецима. Сви смо одговорни и морамо ту одговорност преузети, не паролама, причама, националним бајкама и маглама, него се морамо погледати у огледалу и суочити са посљедицама. Живимо у паралаксичној перспективи, видимо оно што желимо да видимо а не оно што јесте, живимо у сликама и представама које смо створили да бисмо лакше поднијели девалвацију сваког хуманитета. И зато сваки појединачни члан духовне заједнице наше Цркве није лишен одговорности. Не смијемо продуковати заборав јер онда стварамо профилисано и селективно памћење, живимо и дјелујемо по коригованим биографијама у којима смо лијепи, млади, паметни и добри, а то нијесмо, далеко од тога. Понашамо се као да је све нормално и као да је постојање дјечја игра у којој можемо рећи – све ово није било стварно, хајдемо од почетка. Почетак да, али са покајањем, јесте једини духовни пут којег могу смислити а да као људи и народ не нестанемо у овом вашаришту.
У средствима јавног информисања често можемо прочитати разне наслове о дешавањима у СПЦ која се најчешће тичу новца, луксузно опремљених одаја, скупих аутомобила, итд. Народ, у овом времену немаштине то углавном не одобрава. Желим да Вас питам, да ли је СПЦ у периоду модернизације или се налази у једној од највећих криза до сада?
У Цркву не улазе људи са планете B 920, као у бајци “Мали принц”, већ из једног стварног несигурног свијета који је пун фрустрација и осујећених дјеловања. И често човјек, улазећи и живећи у Цркви, не препозна оне вриједности и духовне кординате којима је она испресијецана и премрежена. Остане недоречен, скоро као получовјек који не зна како да се одупре базичној несигурности егзистенције, па мало је вјерник, мало хедонсита, мало више среброљубац и онда све то доведе до дезоријентисане ситуације чији су плодови патогномичка стварност. Светост управо то значи да се ви одвајате од таквог живота, а опет њему припадате на други и нови начин и то се онда лако од других препозна. Мени је занимљив један запис из хронике Мула Мустафе Башескије, који је поводом смрти једног Србина из Сарајева записао да је био прави и истински хришћанин. Бити хришћанин не значи немати искушења и страсти, него моћи им се одупријети и превладати их.
Ово су дани када се православни хришћани у посту и молитвама спремају да дочекају најрадоснији празник Христова рођења. Шта би била Ваша порука уочи предстојећег Божића?
Човјек је биће које, не како Аристотел каже, воли да зна, већ биће које зна да воли. А тако је лако вољети Онога који је нас небеском љубављу особио. Како не вољети онога ко вас је љубављу створио и родио, ко нас држи у постојању, а за то нема ни једног разлога. Ми смо научени да волимо само оне који нам добро чине и који нам могу узвратити. И зато се ми хришћани радујемо и веселимо рођењу Христовом које је било као наше, јер је то празник живота, обновљења побједа и потврда да нисмо бића створена за мала и пролазна царства, већ за непролазно и вјечно у коме ћемо срести све наше претке.
И зато: Христос се роди, ваистину се роди!

Pin It on Pinterest

Share This