Izaberite stranicu

Средином љета, на недјељној литургији у православним црквама, чита се Свето јеванђеље по Матеју, које нам говори о чудесном догађају Петровог ходања по површини воде, када је овај првоврховни апостол ишао у сусрет Господу. Јеванђеље нам каже да је том приликом Петров страх од таласа, који су се изненада појавили, учинио да ово чудо престане, и да Петра почне тонути. Када га је Господ спасио од утапања, прекорио га је ријечима: “Маловјерни, зашто посумња“? Овај лијепи јеванђелски извјештај нас поучава о много чему, а средишња његова тема јесте однос страха и вјере у човјеку. Заиста међусобни однос ове двије тако честе, и тако људске стихије у нама, пресудно утиче и на наш приступ Богу, па и на наш приступ животу.

Господња поука коју је овом приликом упутио ученицима била је да се не боје, тј. да нема разлога да се плаше. То и јесте један од основних јеванђелских поука упућених људима. Слиједити Бога, без страха. Дјеловати у животу без бојазни. Дјеловати, упркос бројним разлозима за страх. Упркос томе што је страх тако природан, тако оправдан – на први поглед. Таласи који су препали апостола Петра, били су прилично природна и очекивана појава. Није било природно да човјек хода по води. Али ето, у одсуству страха, односно са довољно вјере, човјек може остварити максимум својих могућности, па некада и више од тога.

Однос који хришћани имају, или би требало да имају према животу и животним околностима, изражен је кроз тај заплет о коме говори Свето Писмо – човјек, сам по себи, јесте немоћан и ограничен, јесте окружен разним, врло проблематичним таласима који долазе са стране и који могу да га потопе, али тај исти слаби и ограничени човјек, са што више вјере и са што мање страха, кадар је да измакне непобитним сопственим ограничењима.

Опште мјесто психолошке науке јесте управо то да помањкање вјере и недостатак повјерења рађа страх, и обрнуто. Отуда она чувена вјежба приликом које људи падају уназад, вјерујући и очекујући да их прије њиховог треска о земљу чекају нечије (терапеутове, пријатељеве ) сигурне руке. Тако, у овом хришћанском свјетоназору, позитивни и стимулативни обрасци људске личности, људског карактера јесу храбри људи, који су истовремено и вјерујући људи. Нпр. пророк Мојсије није кренуо према Црвеном мору зато што је знао да у рукама има магични штап који ће благовремено раздвојити водену стихију, него зато што је вјеровао да ће Бог то учинити како је и обећао. Зато би у рукама таквог Мојсија, сваки Божији знак био чудотворан, док би у рукама колебљивог и маловјерног, чак и онај штап који је Мојсије држао у рукама, приликом чуда на Црвеном мору, био неупотребљив. То је исти онај његошевски мотив са Вуком Мандушићем, човјеком у чијим ће рукама, свака пушка бити убојита. На исту ову тему, страха и вјере, Његош говори како “страх животу каља образ често“, те како “нема посла у плаха главара“…итд.

Закључио бих позивом и себи и другима, читаоцима овог текста, да није добро стајати пред собом као пред огледалом и сагледавати своје будуће дјеловање само на основу онога што се да видјети. Јер, виде се наша ограничења и наравно, виде се огромни велики таласи. Ни једне, ни друге не треба игнорисати. То би било неразумно. Али било би једнако неразумно видјети само њих. Треба гледати и даље од тог огледала. Прегаоцу Бог даје махове. Удар нађе искру у камену. Ти махови, и та искра представљају оне скривене снаге, потенцијале који су голим оком често невидљиви. Они могу да савладају све те таласе око нас, само ако их пустимо из себе, ако скинемо окове страха са наше душе. А те окове скида повјерење у Бога. У Његову моћ, и у Његову љубав према нама.

П.С.

Гледам ових дана Олимпијске игре у Лондону. Једна веома занимљива манифестација, демонстрација витештва, храбрости, али и кукавичлука … све саме општељудске особине, присутне код свих нас, али овдје уздигнуте на велику свјетску позорницу, гдје су они најспособији и физички најспремнији међу 7 милијарди људи на планети, изложени погледима, похвалама и осудама осталих. Све је додатно обојено и политичким тензијама. На плећа тих најбољих спортиста планете, стављена су очекивања и пројектоване националне обавезе, жеље многих да кроз спортске успјехе појединаца емотивно надокнаде разне политичке неуспјехе. Зато ових дана гледамо и слушамо како се спортисти уздижу до нивоа националних хероја, али се и олако проглашавају за националне издајнике.

Питам се колико је примјерено да хришћанин нешто тражи и очекује, да улаже своје емоције и нерве у дешавања на олимпијским борилиштима? На борилиштима једног такмичења које је, макар по спољашњости, задржало своје древно многобожачко рухо (олимпијски четворогодишњи период, олимпијска бакља, побједнички вијенци…и сл.). Чак би се слободно могло рећи да су и количина страсти, новца и раскоши, које покреће ово међународно сабрање више у складу са паганством него са хришћанским виђењем свијета.

Ипак, олимпијске игре представљају велико друштвено кретање, унутар којих се мијењају , побољшавају или кваре односи у различитим заједницама, односи међу појединцима. Мислим да је оправдано навијати за своје познанике, за себи блиске људе – у било ком спортском и витешком надметању – навијати да се остваре нечије максималне могућности. Ако тренира годинама и труди се око неког домета, ја ћу молити Бога и надаћу се, да мој миљеник то и оствари, да покаже навише што зна, да га не обузме страх. Да управо то, волим и драго ми је, да свако такмичење у коме учествује мој брат, мој сродник, онај кога, из неког разлога, симпатишем – добије своју битку са страхом и оствари свој најбољи резултат. Волим и да тај његов најбољи резултат буде најбољи резултат од свих, али поштујем све резултате који су бољи од његовог. Зато не би било добро да падам у острашћеност која ће ме гордити и надимати када “неко мој“ побиједи, која ће омаловажавати његове противнике, и која ће се љутити на њега онда када он не успије. Хришћанин треба да се чува националистичке острашћености која изобличава људе, која сије гордост побједника и мржњу поражених. У очима хришћана спорт мора остати витешко надметање, а не простор “за пребијање политичких рачуна“, рачуна које нико никада није до краја “пребио“, нити свео.

Драго ми је што са сиромашне и политички маргиналне Јамајке долази најбржи човјек на свијету. То чини свакако слику свијета љепшом, разноликијом и оптимистичкијом. Нема тог кутка на свијету са кога, у блиској будућности, не може некада доћи неки нови Болт, неки Ђоковић или Гебреселасије. Упркос слабим политичким и економским потенцијалима њихових земаља. И то је добро и лијепо. Слава Богу! Али не треба се љутити што из политичких и економских велесила, какве су САД и Кина, долазе храбри, спретни и одважни момци и дјевојке. Ко не воли Фелпсово пливање, тај не воли спорт.

Извор: ИН4С

Pin It on Pinterest

Share This