Izaberite stranicu

Епископ Атанасије: Монах Артемије и његов раскол у Цркви Православној

Недавно је монах Артемије (Марко Радосављевић), у одговор на интервју Патријарха српског Г. Иринеја, дао “интервју” (ако је то то?) Танјугу, у којем, на општу жалост нашу, наставља да обмањује наивни свет и јавност како је он “неканонски суђен и осуђен” и како су Свети Синод и Сабор Српске Православне Цркве “прекршили/погазили” Устав и каноне, додајући: “У канонима се тачно зна како се суди један епископ”. Ово није први пут да брат наш, – брат још увек, иако расколник, – Артемије, “заводи за Голеш-планину”.

У одговор, ево само неких чињеница:

1. Артемије је суђен и осуђен канонски јер је, уз све остале преступе, погазио два кључна канона Цркве – Апостолски 74 и Картагенски 19 – пошто је лукаво избегавао да прими и дадне канонски одговор трикратно му сланим синодским комисијама (сваки пут по два друга епископа), ради испитивања учињених црквено-канонских и материјално-финансијских преступа, чиме је “сâм против себе изрекао пресуду”, кажу ови канони. Црква није имала, и нема, начина да га судски приведе, као што није било начина ни да га натера да изврши канонску саборску одлуку од маја 2006, због које је и уследио даљи процес натезања да се самовољни, својеглави “аутономни” брат архијереј, самозвани папа и над Патријархом и над Сабором, приведе саборном јединству и братској сарадњи са Синодом, Сабором и својом браћом архијерејима и приволи несебичној, једнакој према свима у Епархији којом је управљао, очинској бризи и старању о свима вернима, парохијама, манастирима, и о обнови порушених светиња на Косову и у Метохији. Он је имао, и данас има, само малу групу сада већ одметника, која само њега, а и он њу, слепо слуша, уз још пар суфлера који њему, а он нама, “соли памет” – преко мас-медија, док на Синоду и Сабору (тачније: на низу Саборâ), никада није директно разговарао, ни одговарао, него је само одлагао док му сива еминенција Виловски, и још неки из сенке, не кажу, или и напишу, какав одговор да дâ, који углавном и није бивао одговор на тему него нецрквена, небогословска, неканонска, нељудска, нехришћанска казуистика, као што је и ово његово садашње бесавесно и бескрупулозно читање лекцијâ urbi et orbi.

2. Артемије је био прихватио и потписао синодску и саборску одлуку (фебруара и септембра 2010), али је онда, новембра исте године, одједном то погазио и порекао, а својим бруталним, неканонским и разбојничким упадом у два манастира на Косову и Метохији – где је већ од Сабора био канонски постављен нови архијереј – довео себе до саборског рашчињења и враћања у ред монахâ.  Нажалост, он то и сада ради: упада у парохије, манастире и верничке домове других епископија Српске Цркве као самозвани “Епископ рашко-призренски” (наводно “у егзилу”, читај: усамоегзилу умишљеног “мученика и прогнаника”).

3. Артемије је створио свој раскол, али у својој осионости, у типично папској “непогрешивости” – макар се и вербално махнито борио против папизма, имитирајући га иначе скоро у свему, па и у “теологији” о “неизгладивости свештенства/епископства”, чиме засењује, боље рећи дрилује, своје слепо послушне присталице, збијене са колосека црквено-саборног живота и саборне љубави. Он одбацује и саму помисао нахришћанско покајање. (А наш честити народ каже: “Покајање је најлепши цвијет људскога поштења.”) А потребно му је покајање као насушни хлеб живота, као лахор Духа Светога, покајање пред Христом Богом и Спасом свих људи и свега света, пред народом Божјим и Црквом Духа Светога Утешитеља, али и пред читавом Православном Црквом, јер се о њу огрешио, а она је, сва Васељенска Црква без изузетка, признала канонски пресуђено од целог Сабора Артемијево свргнуће и рашчињење. Па ко је онда у расколу? Ко се од кога расколио, располутио, отцепио и расцепио?

4. Артемије “богослужи” и “хиротонише”, иако рашчињен (“распопљен”, “развладичен”), и “саслужује” са све одреда рашчињеним “клирицима”, и помиње на тим само својим “службама” – кога? (А литургијско помињање даје валидност и спасоносност светој Литургији и њеним учесницима=причесницима, ако имало знају шта је Православље и Светосавље.) Он помиње, ваљда, “свако епископство православних”, а то је знак да себе сматра за аутокефалног поглавара! И тиме је, дакле, показао да је створио раскол (попут Мирашеве секте монтенегринâ). Нека нам одговоре он и његови суфлери: по којим то светим канонима и по којој еклисиологији он има “јурисдикцију” над свим епархијама Српске Православне Цркве, по којима вршља као најбеднији секташ, упадајући незаконито и цркворушилачки у Тор Христов и Светога Саве “као лупеж и разбојник” (Јн.10,1-15)?

Покајања отвори нам двери, Жизнодавче! – писао сам му  21. новембра 2010. Писмо је остало без одговора (као и још седам других пре тога) и зато је било објављено у Православљу, 1. децембра 2010. То и сада понављам, њему као брату, а и себи – грешноме у много чему, али не и у расколу и издаји Љубави и Јединства у Цркви Свете Тројице. Узалуд му је и позивање на тобоже “праву веру” (уз клеватање нас да смо “издали Православље”, “издали Косово”) јер је богопотврђена светоотачка истина да се презрена и погажена Љубав и Заједништво (“јединство вере и заједница Духа Светога”, каже се у Литургији) свете и губљењем праве и спасоносне вере.

Манастир Тврдош, 19. јула 2012.

+Епископ Атанасије, умировљени херцеговачки

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This