Откако је Информативната служба Православне Охридске Архиепископије објавила да је дело за које расколничка МПЦ тужи Архиепископа Јована већ застарело, а Апелациони суд није донео пресуду, у македонским средствима јавног информисања осванула су разна тумачења и деманти.
Доминирајућа веста је била да одлуке има, но иста није и написана!!! (Дневник, 09.07.2012, 12:13).
Остале режимске куће пожуриле су да известе како и у случају да Апелациони суд и није донео одлуку, чак ни тада Архиепископа Јована, ништа не спашава затвора, јер против њега је покренута друга, нова оптужница!!! (Вечер, бр. 15036). Овакви ставови сведоче да ће држава до бескраја измишљти све и свашта како Архиепископ Јован не би изашао из затвора!
Ипак, остаје непобитан факт да 28. Јуна, у току судског процеса у Скопљу, коме је присуствовао и Архиепископ Јован, Апелациони суд нити је донео, нити саопштио било какву одлуку, већ је само назначио да ће одлука бити достављена у писаној форми! Такву одлуку суд није до дана данашњег доставио, а дело је већ увелико апсолутно застарело!
Средства информисања, такође, наглашавају како Православна Охридска Архиепископија сматра да је македонско судство корумпирано и подложно политичким притисцима, заборављајући притом да истакну како су такве квалификације у целости преузете од релевантних извештаја америчког State Department-а и Freedom House-а, и то неколико година уназад, а реформа македонског судства је постављена како први и неопходни услов за интеграцију Р. Македоније у савремене демократске токове.
Корумпирано македонско судство, дакле, грубо извитоперује целокупну процедуру током судског процеса против Архиепископа Јована. У продужетку наводимо само неколико повреда поступка!
Суд гони Архиепископа Јована само ради његових верских убеђења
Суд прави суштинску повреду поступка тиме што, уопште прихвата тужбу изван предвиђеног рока (чл. 48 – ЗКП), јер су целокупно деловање и активности Архиепископа Јована били потпуно познати синоду расколничке МПЦ управо путем њихове финансијске контроле у епархијама где је Архиепископ Јован био Епископ. Поменута финансијска контрола, недвосмислено је показала да Архиепископ Јован једноставно није имао ни најмањих неправилности у свом финансијском пословању. To се нарочито огледа у завршним рачунима које је сваке године разгледао и одобравао расколнички синод МПЦ! Из тог разлога расколнички епископи и нису подизали оптужбе против Архиепископа Јована док је он био део њиховох синода. Више је но очигледно да државно-расколнички прогон против Архиепископа Јована почиње у моменту када он ступа у канонско и литургијско јединство са соборним Православљем. На тај начин, пак, пословично македонско судство крши и Члан 9 – Конвенције о заштити људских права и основних слобода, према којем свако има право на уверење, савест и религију, укључујући и право на промену религије, као и право да јавно изражава своју религију преко богослужења.
Р. Македонија гази принцип секуларног друштва
Судство повређује поступак и тиме што уопште започиње процес за који Основни суд у Велесу никако није надлежан да суди Архиепископу Јовану за поменуто дело, јер за то је надлежан искључиво црквени суд, имајући у виду да “одлуке органа верских заједница немају дејство ван њих” (Службени Весник РМ 35 од 23.07.1997 г., који је важио у критичном времену, чл.14), који директно забрањује држави да има ингеренције у црковном раду. У случају Архиепископа Јована, Р. Македонија гази принципе секуларног друштва и Основни суд у Велесу се ставља у улогу црквеног суда, који суди по Уставу расколничке МПЦ. На тај начин једна судска инстанца т.ј. Основни суд у Велесу мења државно уређење, а такво самовлашће је прећутано од законодавне и извршне власти у Р. Македонији.
Јавно тужилаштво не доказује ко је повређен, што значи – нема оштећеног
Такође, нико од стране расколничке МПЦ не говори непобитну истину, да аутомобил који је користила велешка епархија у време Архиепископа Јована, два трактора, сваки квадратни метар земље под концесијом, библиотеке, опремљени апартман у расколничкој архиепископији, мермерни стубови у битољском храму “Св. Димитрија”, зграда “Малина” у Велесу, црквена економија “Воскресение” као и њезина два аутомобила, и сва остала покретна и непокретна имовина за коју расколничка МПЦ и после десет година оптужује Архиепископа Јована, ни у једном тренутку нису били његов приватан посед, већ напротив, и дан данес се налазе у неотуђивом власништву расколничке МПЦ, после чега постаје сасвим јасно да Архиепископ Јован оставља епархију у много бољем стању од оног које доласком затиче. Управо из тих разлога он и бива у два наврата ослобађан од Основног суда у Велесу, док трећи пут, власти смењују судију Валентина Зафировог и постављају судију Тању Милеву, само да би прочитала политичку одлуку о затварању Архиепископа Јована.
Следствено, пренамена средстава која провејава у акту против Архиепископа Јована, има за циљ стицање добара само расколничкој МПЦ и никоме више што значи да – нема оштећеног. Јавно тужилаштво није доказало који пропис је вреднији у раду Архиепископа Јована из критичног периода. Није јасно шта за Јавно тужилаштво и за суд значи “стицање средстава за себе и другог”, када је евидентно да је све стицано за расколничку МПЦ и да је све остало у расколничкој МПЦ, па се поставља питање шта тачно Јавно тужилаштво жели са овим окривљавајућим актом да заштити?! И, ко је оштећен када и упитани расколнички епископи Агатангел и Тимотеј, јасно одговарају да Архиепископ Јован ништа није понео са собом!!!
Суд крши људска права Архиепископу Јовану
Исто тако, кршећи Конвенцију о заштити људских права и основних слобода, у члановима 3-б, 3-в и 3-г, у којима је одређено да свакоме треба да се обезбеде услови за припрему одбране, као и право да позива и саслушава сведоке, суд најпре одбија да позове као сведоке расколничке епископе Стефана и Петра, који, за разлику од Архиепископа Јована, имају наредбодавне функције у време када је он био помоћни епископ, а потом, иако је вештачење спроведено у отсуству Архиепископа Јована, суд забрањује вештачење у његовом присуству, да би се на крају све свело на одузимање времена за произношење у односу на поменуто вештачење, односно да му одузме време за излагање одбране.
Оптужбе у континуитету са циљем уништавања Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије
У односу на нову оптужницу за “прање новца”, сасвим је јасно да по препорукама Апелационог суда, није спорно да Архиепископ Јован за себе није присвојио никакав новац, већ је “располагао средствима расколничке МПЦ као да су његова”. Дакле, очигледно је да он није присвојио никаква средства, већ је све, за шта расколничка МПЦ оптужује Архиепископа Јована, и данас у њеном власништву. Тако да је “прање новца” могуће искључиво само за корумпирано и политичким притисцима подложно судство!
Све ово сведочи да власти Р. Македоније, пред очима међународне заједнице, штите монопол расколничке МПЦ и исту стављају изнад закона, потписујући на тај начин капитулацију демократских вредности, што ће се свакако одразити на будућност свих македонских грађана. Затвори и судски процеси у континуитету, један после другог, јасно демонстрирају решеност македонских власти да свим средствима униште верске слободе у нашој домовина, а комунистичким методама под плаштом “независних судских одлука” да збришу са лица земље Архиепископа Јована и Православну Охридску Архиепископију.
Жалба адвокатa Василa Георгиевa упућена Апелационом суду
Извор: Православна Охридска Архиепископија
