Izaberite stranicu

Епископ бачки др Иринеј,
декан Православног богословског факултета
Универзитета у Београду

In memoriam
Поводом упокојења проте Радована Биговића

Чувши неочекивану вест о упокојењу мога драгога саслужитеља у Господу, колеге на Богословском факултету и пријатеља у личном животу, проте Радована Биговића, био сам као громом погођен, али сам се убрзо прибрао знајући да Господ, Једини Човекољубац, позива своје к Себи кад је то за њих најбоље. Наравно, то сазнање не уклања наш људски бол због растанка, али га умногоме ублажава, особито у светлости наше хришћанске вере у Васкрсење и вечни живот, као и наше наде у једино што је извесно под небом, а то је – безмерна љубав Божја.

Никада нисам мислио да ћу на земљи надживети оца Радована, којега смо, готово сви, из милоште звали Цуца, по познатом српском племену из Старе Црне Горе из којега је потекао и које је најдостојније представљао у нашем тужном времену. Упознао сам га још као дечака, у манастиру Острогу, сада већ давне 1969. године, када сам му, као млад јеромонах, био наставник у Монашкој школи. Међу својим школским друговима се од почетка истицао изузетном чистотом душе, интелигенцијом и трудољубљем, а изнад свега верношћу Богу и светој Цркви Његовој, што је, у тадашњој Црној Гори, већински некрштеној и обезбоженој, било право чудо и дар Божји. Потом сам издалека, из Атине и Париза, пратио његов даљи животни пут, пут духовног узрастања и сазревања, док нам се животне стазе нису поново укрстиле и прожеле на Теолошком факултету у Београду, који нас је обојицу духовно одњихао, где смо, ево већ деценијама, све до јуче, заједно – чак не ни заједно него пре братски и једнодушно – радили у служби нашега Факултета, проширујући ту сарадњу и на шире подручје црквене одговорности и међуцрквених односа. Тешко могу и да се присетим свих прилика у којима смо наступали заједно, без претходног договора, а као по договору. Још теже бих могао да их набројим. Његова личност је, кратко речено, био један од великих знакова и дарова Божјих у мом животу и служењу.

Увек је био хришћанин најширих видика и највеће отворености за друге и другачије, притом не само за хришћане и не само за људе других вера, међу којима је имао много искрених и оданих пријатеља, него и за људе без вере или за оне који себе сматрају људима без вере, а да притом никада није престао да буде искрени и аутентични православни хришћанин, свештеник и теолог. Увек је био Србин и српски патриота, притом увек отворена срца и загрљаја за све људе из свих народа. Никад није изгубио карактер расног Црногорца из срца Црне Горе, са свим добрим одликама тог епског соја, а без његових рђавих особина. То је једини Црногорац и један од ретких Срба који није имао фронталних сукоба ни са ким, а да притом ипак није издао себе нити своја уверења и опредељења. Укратко, био је хришћанин и био је човек. Зато ће и убудуће бити са нама, и то реално, а не метафорички, иако телесно неће бити са нама докле се не сретнемо, као што се у Бога надамо, онде где нема бола, ни туге, ни уздисања, но где је живот бесконачни.

Pin It on Pinterest

Share This