Izaberite stranicu

[picasa width=“570″ height=“440″ autoplay=“1″ showcaption=“0″]https://picasaweb.google.com/mitropolija.ct/20201204[/picasa]

ГАЛЕРИЈА

КАРАКАС, 22. маја – У Цркви Светог Великомученика Георгија у Каракасу, Венецуела, у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој у Недељу шесту по Пасхи – Слепог, служена је Света Литургија.

Новопостављени парох јереј Александар-Саша Ђурђевић, којег је на ову дужност поставио надлежни Епископ-администратора ове Епархије Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, служио је Свету Литургију уз саслужење оца Кирила из Руске Заграничне Цркве, а на Литургији је појао хор Цркве Светог Ђорђа у Каракасу.

Отац Кирил је по професији лекар, стоматолог и већ неколико година опслужује две српске Цркве у Венецуели.

У литургијској беседи отац Александар осврнуо се на период попразништва Христовог Васкрсења, и подсјетио да се ближи оданије празника а самим тим и традиционални васкршњи поздрав Христос Воскресе – Ваистину Воскресе, биће замјењен уобичајеним поздравом у Цркви, Помаже Бог – Бог ти помого. Једном недељно ће црквене службе и календар подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на Васкрсење душе у Богу.

„Господ мој и Бог мој, клицао је Свети апостол Тома. Мироносице су непрестано бдиле и служиле Спаситељу до дана кад су виделе да је Васкрсао. Оне нису своју веру и љубав ка Спаситељу исповедиле као Тома речима, већ срцем. Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди, говори Господ раслабљеном. Самарјанка иако није била јеврејка, исповеди ревност стајања у истини и побожности. Данашњи дан који се зове Недеља о Слепом последња је недеља пред оданијем Свете Пасхе. Спомен на један од чудесних догађаја даровања вида човеку, каквих је Господ небројано учинио, даровања вида ономе који није видео овоземаљске лепоте и свет око себе. Божија сила је чудесна и она побеђује природни поредак. Господ дарује вид и слепорођени је прогледао, отвориле су се очи које су од рођења биле затворене. Али, оно што је узбуркало духове је то што се слепорођеном уз телесни вид отворио и духовни, он је исповедио и истог трена у Христу видео Сина Божјег. Народ се подели. Неки у Исцелитељу видеше Божјег човека, а други опет видеше човека који нарушава Суботу. И они који видеше очигледно чудо ослепише, јер духовно слепило их је онемогућило да виде Светлост Истине. Грех гордости и неверја успротивио се чистоти и простоти вере. Фарисеји истераше онога који прогледа. Ученост тог времена истера истински пројављену веру.“ – рекао је у бесједи отац Александар.

„Проблем нашег времена, јесте изузетно слепило људи. Духовни разум види светлост истине, и ретка је појава. Он је истинска, насушна потреба данашњег човека. Несрећа нашег времена огледа се у томе што је телесни разум огрезао у овоземљским задовољствима и стога пројављује духовно слепило. Зато је бања Витезда за нас православне хришћане овде на земљи Црква Божија и позвани смо да се изграђујемо у Цркви како би узрастали у врлинском животу и били светлост свету и со земљи!“

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави и уз вредне руке српских домаћица у Венецуели могао се осетити мирис традиционалне српске кухиње али и венецуеланских специјалитета. За празичном трпезом отац Алекандар је подсетио да служба коју је прихватио није ни мало лака, али да је управо због тога изабрао Венецуелу и ову свакако мисионарску парохију, у нади да ће Црква заживети богослужбеним животом и да ће као таква бити ослонац српском народу на овим просторима.

Православна Црква у Срба у Венецуели, основана је 1955. године. Ова парохијска заједница основана је углавном од политичких емиграната, који су у Венецуелу дошли након Другог светског рата, због неслагања са тадашњим југословенским комунистичким режимом. Убрзо су изградили Цркву коју је 1969. године освештао Епископ америчко-канадски Дионисије. Црква у Срба у Венецуели, друга је српска светиња по старини на тлу Јужне Америке. Освећењу је присуствовао и краљ Петар II Карађорђевић. Друга Црква на тлу Венецуеле у граду Маракај, око 100 км од Каракаса, посвећена је Светом Јовану Крститељу и настала је касније, а за њено подизање заслужан је блаженог спомена архимандрит Гаврило Савић, који је двадесетак година опслуживао ове две српске парохије на тлу Венецуеле.
А.С.Ђ.

Pin It on Pinterest

Share This