Izaberite stranicu

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/9424/SAOPSTENJE_MITROPOLIJE.mp3″ text=“Саопштење за јавност“]

ЦЕТИЊЕ, 10. новембра – У жижи црногорске јавности ових дана налази се питање повратка црквене имовине Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, подстакнуто тужбом које су ове двије епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори поднијеле Европском суду у Стразбуру још 2004. године и на које се очекује одговор овог Суда. Повод за толику и такву буру везану са овим црквено-имовинским питањем, и његово подизање на међудржавни ниво између Црне Горе и Србије јесте поднесак Европском суду за људска права у Стразбуру, који је Србија, на позив самог Суда, истом доставила у септембру ове године.

Осјећамо овим поводом за своју обавезу да скренемо пажњу на неке чињенице, како црногорској јавности, тако и највишим државним органима, који су се својим „нотама“ сусједној држави, као и домаћим изјавама зачуђујуће садржине, укључили у ову вјештачку полемику, исфорсирану од појединих медија.

Прво, свима је јасно, није Црква она која је укључила власт Србије у судски поступак у Стразбуру, већ је то урадио сам међународни Суд по свом нахођењу. По ријечима самог Зорана Пажина, заступника Црне Горе пред Судом у Стразбуру, по Европској конвенцији суд на то има право, као што и позвана страна има право да се одазове. То што Србија, на чему јој г. Пажин замјера, правно није у овоме задржала неутралан став, па и разлог због кога је тражено њено мишљење, може се вјероватно објаснити тиме што је Србија донијела Закон о реституцији национализоване имовине Црквама и вјерским заједницама, па према томе и Српској Православној Цркви.

Друго, као што је познато, у Црној Гори је такав закон донијет, па онда не само да је повучен из процедуре, него је дошло и до нових противправних одузимања имовине (случај манастира Златице, цркве на Ћипуру), што је приморало Митрополију црногорско-приморску и Епархију будимљанско-никшићку да поднесу тужбу Суду за људска права у Стразбуру. И док је дјеловима Епархија захумско-херцеговачке и милишевске ван Црне Горе, као и осталим епархијама у Босни и Херцеговини и Србији (а такође и у Хрватској), већим дијелом, већ враћена одузета имовина, њиховим дјеловима у Црној Гори, као и цијелој Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој није враћено ништа. При томе, смијешна је, и у најмању руку чудна, тврдња да је тражење својих права код међународног суда, и правна подршка том захтјеву, атак на независност Црне Горе. Зар је толико несигурна Црна Гора да једна обична тужба може потрести и довести под знак питања њену независност?, Уосталом, зар баш то није признање независне Црне Горе као правног субјекта? Али и подсјећање на то да у њој још увијек није заживјела владавина права, управо оно што од ње захтјева Европска заједница, као conditio sine qua non стицања предуслова за европске интеграције.

Треће, тврдње да црквена имовина није црквена него државна, па да Црква нема право да тражи оно што јој је насилно одузето, својствене су појединцима и неким интересним групацијама, који би хтјели да Црну Гору заиста претворе у бесудну земљу, чак и бесуднију од времена претходећих тоталитарних система, све до турских земана, с тим што су султани гарантовали црквену имовину својим хатишерифима. Кад су комунисти „због народног интереса“ одузимали црквену имовину, именовали су је као црквену, као што су и над осталом (неодузетом – храмовима и др.) признавали власништво Цркве.

Четврто, кад је већ ријеч о реституцији црквене имовине и владавини права, надамо се да ће то питање, као и неспоразуми о којим је ријеч, бити превазиђени доношењем Темељног уговора и са Православном Црквом, којој припада преко 70% црногорско становништва, попут оног којег је Влада Црне Горе недавно у Ватикану склопила са Римокатоличком Црквом. Јер, гарантовање права вјерској заједници са нешто више од 3%, а обесправљење Цркве са неупоредиво већинским становништвом представља дискриминацију најгоре могуће врсте, са којом се не улази у Европу и не излази међу људе; о потирању и гажењу Божје и људске праве, да и не говоримо…

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Pin It on Pinterest

Share This