Izaberite stranicu

Част нам је да Вас обавјестимо да ће у сриједу, 19. октобра 2011. године, у 14 часова у београдском Медија центру (Теразије бр. 3), Издавачко – информативна установа „Светигора“ представити четири књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија под називом „Поменик новог косовског страдања“. У питању су дневници и текстови који описију страдање српског народа и светиња на Косову и Метохији у периоду од почетка 1999. до краја 2000 године.

Овим путем желимо да Вас позовемо да присуствујете промоцији књига о којима ће говорити Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, новинар у пензији г. Зејнел Зејнели, г-ђа Милена Радевић – свједок и други. Водитељ програма је г. Александар Гајшек.

Директор ИИУ „Светигора“
Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

Док је Косова биће и распећа. И нас на њему. Као живо знамење да смо живи. Јер не зборимо ми о Светој земљи, земље ради, већ себе ради, исконски вођени промишљу да чувајући њу спасавамо себе. Ова небеска дијалектика жива је нит записа косовског, о којем у светлу стравичних дешавања на Косову и Метохији 1999-2003. године митрополит Амфилохије у сабраним дневничким белешкама и запажањима сведочи у ,,Љетопису новог косовског распећа“. […]

Духовним миром, достојанством дара и осећањем Његоша, митрополит Амфилохије у летопису исписује временски најновији замах, бол, патњу и сузу Христовог распећа. Он само чини оно што ни Његош не би пропустио. А коју другу дужност би и имао митрополит Скендерије, Црне Горе и Приморја и егзарха пећког за оба света?

МАЛИ ЉУДИ – ВЕЛИКА ВРЕМЕНА

Својеврсни српски „Рат и мир“ почиње поглављем о дешавањима у Рамбујеу, фебруара 1999. године. Посланство наше Цркве полази са платформом наступа у којем опомиње светске моћнике на значај свете српске земље, те положаја самих Срба у јужној покрајини. Но посланство није могло да присуствује разговору. Као одговор на незаинтересованост државника да чују глас Српске Цркве, патријарх Павле, те епископи шаљу низ писама амбасадорима и државницима водећих земаља. Његова светост, највећи пешак после Гандија, креће путевима од Њујорка до Париза, Свети Архијерејски Синод заседа даноноћно, писма подршке стижу из свих православних Патријаршија … Као Арсеније Чарнојевић, патријарх Павле, сузу на сузу, ридање на ридање налаже. Шта су више жалили наши епископи – храмове, куће Господње или убијене и нестале људе? Божја створења извиру из књиге, јер је сваки човек храм Божји. […]

Велико време донело је велико страдање. Операција комадања српске државе почиње у навечерје 2000-е годишњице рођења Исуса Христа. Бомбардерска кампања САД-а и хришћанске Европе на српски народ започета је 24. марта 1999. године. „У умовима америчког Пентагона“, записује митрополит, „ова операције носи назив: ʼМилосрдни анђеоʼ, са резервном варијантом: ʼПлеменити наковањʼ. Уместо о разарачкој операцији ʼмилосрдног или племенитог анђелаʼ чија се права ʼприрода по плодовимаʼ уништења познаје, деца у европским школама зацело ће учити о хуманом евроатлантском наковњу…“

И док Бил Клинтон славодобитно одбројава почетак акције на Србију речима: „Србија је срце европског мрака“, патријарх цариградски „преклоњених кољена позива сав свијет да сместа и трајно обустави ватру“, московски са платоа Светог Саве подсећа српски народ на „ријечи Господње: сила се Моја у немоћи показује“, чешки филозоф Карел Косик пророчки изговара: „Амерички рат против Срба очигледан је и јавно обзнањен наговештај онога како ће изгледати свакодневица и нормалност 21. века“.

ПРОГОН, КРВ И МОЛИТВА

„Помишљам“, бележи митрополит, „да је било морала код најмоћнијих и најцивилизованијих не бисмо, ни ми, ни свијет, до овога доспијели, не бомбе ʼхуманитарнихʼ интервенциониста, пуне радиоактивног отпада затровале за следећих хиљаду година ову земљу, не и усмртиле Бојану Тошовић (11 месеци) у очевом наручју, на кућном прагу у Мердарима, ни Милицу (3) на ноши у купатилу у Батајници, ни малог Бранимира Станијановића (6) из Прћиловице, у возу, на мосту у Грделичкој клисури, ни малу Дејану (5) и Стефана (7) Павловића у њиховим кревецима у Рачи код Београда, ни сироту дјецу избеглице из Хрватске Марка Ивановића (3) и Ивана Иванчића(7) у Мајином Haceљу код Ђаковице, ни малу Драгану Димић (4) у сеоској кућици у Старом Гацком, ни …“

Крај бомбардовања означиће и почетак погрома над Србима у јужној покрајини. О томе митрополит у књизи сведочи: „Поново на сјевер крећу очајне поворке српских бездомника… Стижем у Пећку патријаршију. Над градом Пећи и околином, у подножју Проклетија надвија се страх. У граду хаос и пустош. Шиптари тек пристижу…“

,,Љетопис новог косовског распећа“ прераста у страницу косовске Свете књиге – исписану страдањима, прогонима, кpвљу и молитвом. На њој по датумима митрополит исписује имена убијених, киднапованих и несталих Срба у данима када су Пећ и околина горели, када се Метохија претварала у згариште, а првославни манастири у једино прибежиште испод шиптарског ножа измаклих Срба. […]

Дневничке белешке очевица постају зборник, памтник имена најсвирепије настрадалих. На очи међународних снага… „У Ђаковици отети: Радован (10), Ђорђе (15), Александар (17). Александар је био ђак генерације у Економској школи, Ђорђе је имао све петице, само четворку из математике, отац Неђељко, радник у ʼМеталикуʼ, мајка Даринка… У Пећи уграбљени Радојица Шћепановић (38) од оца Радоја. У Приштини Ружица Шиљић (63) и дјечак Ненад Живић (15) у Урошевцу отет, можда и линчован…“ Списак је непрегледан. Нема белешке без имена по којег сељака умореног на путу, несталог детета, отете жене … […] „Јечи земља и ори се небо од бијесног хајкања са Проклетија и јаука и мука уловљених, од праскања мина и рафала… И овог 1999. лета Господњег нестајемо са свим што на земљи јесмо, у пожарима и димовима, опет, као толико пута до сада грцамо на свом голготском путу, држећи свој косовски крст и под њим клецајући…“ Митрополит је сведок, очевидац, сапатник. Са патријархом Павлом и епископима Артемијем и Атанасијем обилази српска села, спашава опкољене српске породице, моли помоћ од КФОР-а за отете, заказује састанак са пећанским гвожђарем Агимом Чекуом … […]

Више нема колона. Нестају читави градови људи. Урошевац напушта 20.000 Срба, тужни збегови у страху од шиптарских хорди заклањају главе под српске светиње. Али ни манастири, ни цркве нису поштеђени: „Горе оскрнављени и експлозијама размрскани манастири и цркве, падају крстаче, руше се мрамори… уз демонски кикот скрнавитеља … витлају се увис и расипају унаоколо мртве српске кости. И звјери бјеже од ових ломача и ломљаве дуге ʼвартоломејскеʼ ноћи која пада на Косово усред дана и траје непрестано и трајаће ко зна до када…“

Но монаси не напуштају светиње. Док је светиња биће и Срба. „Старице монахиње догоријевају у Пећкој патријаршији, у служењу Господу, шта послије њих?“, пита се митрополит. „Чува Господ све који га љубе, а безбожнике ће истријебити, наставља сестра монахиња са псалмима. Не уздајте се у кнезове и сина човечијег у којега нема помоћи… Велики је Господ, велика је крепост Његова.“ „Никада нисам“, записује митрополит, „тако дубоко доживио истину ових ријечи и њихову утјеху… као једину наду.“[…]

Ова књига је заустављена слика једног страдања, безвремљa, за свако време и за све љyдe – да подсети, као у оба Завета, шта се догађа када су хришћанска Европа и хришћанска Америка окренуле леђа Христу и Истоку. Потреба ове књиге мери се небески и земаљски. Она је у молитвама пред Господом и Светим Савом, а пред нама у живом подсећању наше језиве склоности да заборављамо.

Pin It on Pinterest

Share This