Izaberite stranicu

ЦЕТИЊЕ, 20. мартаУ наставку доносимо реаговање протојереја мр Велибора Џомића, пароха подгоричког на текст г. Владимира Јовановића, Прекрштавање СПЦ, објављен у недјељнику Монитор бр. 1012:

Уважавам право новинара, па чак и оних који по слободној вољи као вјерници не припадају канонској Митрополији Црногорско-приморској, да пишу о унутрашњем устројству Цркве. Међутим, морам, по савјести, да оспорим начин на који то чине и разлоге због којих то чине. Томе у прилог свједочи текст Владимира Јовановића под насловом Прекрштавање СПЦ.

Прије свега, наслов Прекрштавање СПЦ у погледу односа, третмана и представљања Митрополије Црногорско-приморске прије приличи као одредница извјештавања појединих штампаних и електронских медија, а не Епископском савјету Православне Цркве у Црној Гори.

Немам ништа ни против тога да свако носи и до краја изнесе оно што је понио, али имам против нетачних података и замијењених теза које су већ годинама управо у служби систематског и циљног „прекрштавања“ Митрополије Црногорско-приморске и осталих канонских епархија, а све са јасним циљем да се једном броју Црногораца, након вишедеценијског државног антитеизма, постави што више препрека на путу ка повратку Цркви. То није ништа ново и већ је безброј пута виђено у историји Цркве Христове.

Прије свега, није тачно да је Епископски савјет представнике медија и свеукупне јавности „обавијестио“ о томе које епархије, сходно одлуци Светог Архијерејског Сабора, чине Православну Цркву у Црној Гори. Епископски савјет је 27. фебруара ове годије „још једном подсјетио“ на саборску одлуку, а јавност је о томе обавијестио 13. јуна 2006. године. Не вјерујем да аутор није примијетио ову значајну разлику с обзиром да је већ више пута показао смисао за детаље и датуме.

Саборска одлука о формирању Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори није, како се погрешно наводи, представљала „прву, јавно публиковању реакцију СПЦ на референдумско обнављање црногорске независности“. Црква је своју мисију кроз вјекове вршила и врши у разним државноправним оквирима. Отуда саборска одлука не представља „јавно публиковану реакцију на референдумско обнављање независности Црне Горе“ него обавезујућу одлуку навишег црквеног тијела у погледу вршења црквене мисије. Познато је да се на појаве јавно реагује саопштењима за јавност, а не обавезујућим саборским и црквеним одлукама.

Цијеним то што је кроз Монитор исказано интересовање новинара за изучавање црквеног устава у Америци и Канади, који је Сабор усвојио у мају прошле године. Да је црквену историју, каноне и устројство Цркве пратио мало дуже, а не од прије неку годину, онда би новинар Монитора јасно уочио да сам био изузетно прецизан пошто је Епископски савјет за Америку и Канаду основан саборском одлуком много година прије него што сам ја и постао свештеник.

Лијепо је што се аутор текста труди да уочава разлике, али ипак, хтио не хтио, мора да призна да Цркви свуда, па и на овим балканским просторима, сходно међународним стандардима и начелу одвојености Цркве од државе, а да не говорим о древном, вјековном предању, неспорно припада право да одређује своју унутрашњу организацију, свој духовни идентитет и своју мисију. Црква се на тај начин не сукобљава ни са једним државним законом. О томе како ће се она називати у Америци, Канади, Србији или Црној Гори ипак одлучује и одлучиваће Црква без обзира што о томе буде мислио и као то у медијима од Београда до Подгорице буде тумачио Владимир Јовановић. Црква, с обзиром да је саборна и народна, дозвољава право вјерницима да се укључе у питања и расправе о црквеном устројству, али само на освештени, црквени начин. Жао ми је што није хтио, кад се већ одлучио да се послужи мојом изјавом београдском Нину, да цитира суштински дио те изјаве из кога би се јасно видјело о чему се ради.

Наиме, аутор текста се позива на моју више него тачну констатацију да „израз СПЦ у Црној Гори не постоји у Уставу“, али, нагађа да ли сам мислио на црквени или државни устав, иако је више него јасно да сам говорио о црквеном уставу. Након тога, на основу логицирања се потрудио да утврди да ни назив „Православна Црква у Црној Гори не постоји у важећем Уставу СПЦ“. У тој тврдњи врхуни ауторово непознавање црквеног устава као највишег црквеноправног акта. Прије свега, у важећем Уставу СПЦ, за разлику од свјетовних, државних устава, не постоји прописан посебан начин његове измјене или допуне. Свака другачија одлука Светог Архијерејског Сабора која се тиче материје која је регулисана Уставом и коју Сабор доноси апсолутном већином заправо представља промјену или допуну Устава. Отуда, назив „Православна Црква у Црној Гори“, сходно одлуци Сабора од маја 2006. године, представља саставни дио црквног устава.

На крају, морам да признам да годинама пратим залагање Монитора за Црну Гору као државу владавине права и црногорско друштво као одговорно и зрело демократско друштво. Међутим, жао ми је што морам да примијетим да се доживљај и третман пуноће Православне Цркве у Црној Гори у Монитору ни за длаку није промијенио. Ваљда ће доћи вријеме да и у том погледу нешто промијенимо.

Протојереј мр Велибор Џомић

Објављено у рубрици INBOX недјељника Монитор (бр. 1013 од 19. марта о.г.)

Pin It on Pinterest

Share This