Izaberite stranicu

Сведок: У Задру је управо објављено оснивање тзв. Хрватске православне цркве. Да ли вас је то изненадило?

Џомић: Вести о оснивању тзв. Хрватске православне цркве, и то на идеолошким темељима оне из времена усташког злочинца Анте Павелића, нису изненадиле добре познаваоце савремене Хрватске и Црне Горе. Још мање изненађење представља вест да се на челу те проусташке „удруге“ налази бивши и рашчињени монах Јелисеј Лалатовић из Никшића, иначе најближи сарадник анатемисаног и проклетству предатог распопа Мираша Дедеића. Према мојим сазнањима, идеја о формирању тзв. ХПЦ на усташким основама настала је у време дружења распопа Дедеића и покојног римокатоличког жупника дон Бранка Сбутеге из Доброте. Они су се више пута заједно појављивали у јавности, а идеја се, како сам обавештен, родила када су распоп Дедеић и Сбутега пре неколико година заједно путовали на гробље у Сребреници. Распоп је коначну одлуку о томе донео приликом своје последње посете Вуковару.

Сведок: Реците нам нешто о тзв. Хрватској православној цркви из времена Анте Павелића.

Џомић: Оснивање тзв. ХПЦ од стране Анте Павелића и злогласног кардинала Алојзија Степинца 1942. године се апсолутно уклапало у усташки план да се трећина Срба побије, трећина протера у Србију, а трећина покатоличи. Оснивању тзв. ХПЦ је претходило убијање српских владика на тлу НДХ и то Митрополита Дабро-Босанског Петра (Зимоњића), Епископа Горњокарловачког Саве (Трлајића) и Бањалучког Платона (Јовановића), а од последица усташке тортуре умрли су Митрополит Загребачки Доситеј (Васић) и Епископ Захумско-Херцеговачки Николај (Јокановић). Од усташа је убијено и 214 свештеника и порушено више стотина православних храмова и манастира. Углавном је познато како су и у ком броју страдали православни Срби од Јасеновца до Јадовна. Након затирања, уследило је и званично укидање епархија Српске Православне Цркве и проглашење тзв. ХПЦ. Усташки министар правосуђа и богоштовља Мирко Пук је 7. априла 1942.г. у „Народним новинама“ као официјелном усташком гласилу прогласио Законску одредбу о ХПЦ.

Сведок: И како је даље текло?

Џомић: Пронашли су једног руског заграничног владику Гермогена и мимо свих црквених правила га прогласили за поглавара те усташке и псеудо-православне творевине. И данас језиво делују снимци са пријема несрећног Гермогена код Павелића. Усташком режиму није био циљ да има јаку тзв. ХПЦ. Они су били римокатолици и шовинисти до балчака. Њима је требала само макета некакве тобож православне цркве, а Гермоген је са још неколицином распопа прихватио ту нечасну улогу и то на крви и костима побијене православне јерархије у НДХ. Завршило се онако како се и све такве појаве завршавају. Иако то није могло да остави дубље корене у остатку недокланог и непокаточиченог православног народа, остало је дубоко памћење, а оно сеже и до наших дана. О томе можете прочитати у бројним црквеним документима, али и студијама Епископа Атанасија (Јевтића), др Вељка Ђурића, др Николе Жутића и других историчара.

Сведок: А ово данас?

Џомић: У Хрватској данас на власти нема Павелића, али има Павелићевих следбеника. Очекујем да Томпсон у блиској будућности буде један од првих промотера те псеудо-православне творевине. Не би ме чудило и да га Дедеић и Дукљанска тзв. академија позову да одржи концерт у току летње сезоне у Тивту или Цетињу. У оснивачким актима псеудо-верске организације ХПЦ не стоји податак да она баштини идеологију и злочине оне Павелићеве и Пукове из 1942. али су Лалатовић и Иво Матановић, син усташког официра, већ прву прилику у јавности искористили да то посебно апострофирају.

Остаје да се види какав ће однос према овим појавама заузети садашња и свака будућа Влада Хрватске, али је већ извесно да је распопима у Хрватској један од приоритетних задатака да се кроз буџет усекају на хрватски државни ваган. То се види из њиховог тзв. Прописника, тј. статута. Интересантно је да је и статут Павелићеве тзв. ХПЦ идентично називан.

Вредно је да се све ово зна, али је још важније да је Влада Ивице Рачана још 2004.г. Митрополитом Загребачко-Љубљанским Јованом потписала уговор о међусобним правима и обавезама хрватске државе и епархија СПЦ. Такође, тамо постоји Закон о правном положају верских заједница од 2002.г. којим је регулисан правни положај цркава и верских заједница.

Сведок: Време од шездесетак година ипак представља значајну временску дистанцу да се неке ствари и забораве…

Џомић: Слажем се, али се више познатих римокатоличких теолога из Хрватске добрано потрудило не само да се не заборави прича о тзв. ХПЦ него и да након разбијања Југославије добије на интензитету у новим условима, а за стару намену.

Сведок: То су озбиљне речи. Кога бисте ту посебно издвојили?

Џомић: Има их више, па је није једноставно почети. Али, сматрам да ту посебно место припада др Јурју Коларићу, некадашњем декану Теолошког факултета у Загребу. Коларић је, рецимо, још 1992.г. сматрао да се прва претпоставка за успешан римокатоличко-православни дијалог огледа у дужности Срба „да респектују нову политичку реалност која не искључује оснивање Хрватске православне цркве“. За Коларића као веома јасно позиционираног клирика „Цркве у Хрвата“ није, како је сам говорио, за тај пројекат било толико важно „да ли постоје православни вјерници хрватске националности“. Не треба потрошити много речи да би се објаснило и схватило да овакви ставови не кореспондирају са ондашњом и садашњом причом римокатоличких прелата из Хрватске „о екуменизму“, осим ако под тим појмом не подразумевају пут и начин да у наредним деценијама и вековима православни Срби у Хрватској најпре постану унијати, па римокатолици, а онда и Хрвати. Да не помињем овде имена и ставове Мирка Живковића, Томислава Јањића, Мате Ковачевића и других који су те усташке идеје оживљавали почетком деведесетих година ХХ века у усташко-емигрантској и туђмановској штампи.

Сведок: Какав је, по вашем мишљењу, домет тих повампирених идеја?

Џомић: Видим да су епископи, свештеници и верници у Хрватској са правом узнемирени. Прочитао сам реаговања Епископа Далматинског Фотија и Горњокарловачког Герасима. Подржавајући ставове наших епископа морам да кажем да нисам склон да верујем да ће иницијатива о оснивању тзв. ХПЦ имати озбиљне ефекте међу православнима у Хрватској. Парадоксално је, али мислим да је ехо те приче у овом моменту већи у Црној Гори.

Сведок: Како?

Џомић: Веома једноставно. Појава тобожњег „игумана Јелисеја Лалатовића са Цетиња“ као најближег сарадника распопа Дедеића представља отелотворење сарадње између тзв. ЦПЦ и новоформиране тзв. ХПЦ”. Нема сумње да је ту реч о две сестринске невладине организације са псеудоверским називом. Наводна ограђивања распопових портпарола од Лалатовића представљају један маркетиншки трик. Црногорски распопи никада нису објавили да су раскрстили са Јелисејем Лалатовићем као што су раскрстили са покојним римокатоличким попом Антониом де Росом, кога су водали по цетињском тргу и по Црној Гори га гласовито представљали као тзв. „Митрополита Равене и све Италије“. Да не помињемо како су били агилни када су прошле године моткама и пајсерима најурили двојицу Руса које су само који месец раније громопуцатељно приказивали као наводне владике и чланове њиховог такозваног Синода.

С обзиром да је и птицама на гранама у Црној Гори одавно јасно да су распоп Дедеић и дружина сахранили пројекат тзв. „аутокефалне ЦПЦ“ и да то, како су њихови подржаваоци касно приметили, нико као Дедеић и Јелисеј није могао тако да им уништи ту идеју, потребно је да се оснивањем тзв. ХПЦ на чијем је челу један Црногорац покуша оснажење распопске приче у Црној Гори. То је још 1995.г. када је Дедеић, након рашчињења од Васељенске Патријаршије, доведен у Црну Гору прозрео и у „Монитору“ објавио Данило Радојевић као први председник тзв. „Вјерске заједнице православнијег Црногораца“.

Сведок: Има ли још неких сличности?

Џомић: Вредно је да се зна да је највећи медијски промотер тзв. ХПЦ већ годинама Петар Пожар, последњи уредник листа „Комунист“ за Хрватску. То још више пада у очи ако се зна да је највећи медијски промотер тзв. ЦПЦ Весељко Копривица, последњи уредник листа „Комунист“ за Црну Гору и четнички син из Бањана. О конвертитству сина у односу на оца у случају Копривице најбоље сведоче ратне фотографије уз уважавање родитељских уверења без обзира на то каква су и ко се са њима и колико слаже.

Петар Пожар је још 1996. године у издању „Накладе Павичић“ из Загреба објавио књигу „Хрватска православна црква у прошлости и будућности“. У последњем поглављу он говори „о будућности“ тзв. ХПЦ. Матановић и Лалатовић данас образлажу Пожаров модел оснивања тзв. ХПЦ.

Сведок: Има ли сличности и у начину оснивања тзв. ЦПЦ и ХПЦ?

Џомић: Нова тзв. ХПЦ се данас формира по истом моделу као и тзв. ЦПЦ пре петнаестак година. Прво је формирана тзв. „Вјерска заједница православнијег Црногораца“, а потом је 2001. у цетињској полицији регистрована као тзв. ЦПЦ. У овом случају, прво се формира тзв. „Хрватска православна заједница“, а најављено је да ће, ако накупе 500 тобожњих верника за наредних пет година, регистровати и тзв. ХПЦ. Лалатовић је поновио оно што распопи већ годинама понављају у Црној Гори, а то је „да у Хрватској није спојиво са њеним суверенитетом да постоји нека друга Православна црква осим хрватске“, а најавио је и обијање и отимање православних храмова „по катунском и бајичком моделу“. С обзиром да је већ раније објављено да је професор књижевности Милорад Никчевић незамонашени поглавар тзв. ЦПЦ у Осјеку и Вуковару, остаје нејасно какав ће правни статус та распопска испостава имати у односу на Хрватску и тзв. ХПЦ.

Сведок: Ово ипак, ако имамо у виду Македонију и Црну Гору, подсећа на неко распарчавање Цркве. Да ли има оваквих или сличних назнака о Босни, Војводини, Косову?

Џомић: Није иста ситуација у Македонији и Црној Гори, а о Хрватској да не говоримо. У Македонији се за време и под притиском комунистичког режима један канонски део цркве на неканонски начин одвојио од мајке Цркве и тако пребива деценијама. Њихови епископи, осим Митрополита Полошко-Кумановског Кирила, нису рашчињени и они по црквеној икономији још увек, иако је време на измаку, имају могућност да оснаже свој канонски статус и то само преко мајке Цркве и српског патријарха. У Црној Гори и Хрватској није такав случај. Тамо су причу увезли са стране, а онда су довели распопе који никада више не могу да буду ни православни ђакони, а камоли епископи. Недавно сам Дедеићевом портпаролу рекао да су они обијањем цркава и атаковањем на Митрополију верски пробудили Црногорце. То су највеће српске породиље у Црној Гори. Кад год се појаве у медијима они повећавају не само број верника него и број Срба у Црној Гори. И зато их треба што више пуштати у медије, а посебно Дедеића који још увек није изашао пред независног новинара на телевизијски чистац. Свашта се прича о некаквој „цркви босанској, цркви војвођанској, цркви косовској“, али још не видимо оне који су спремни да, попут Дедеића и његове распопске сабраће, на себе и своје потомство навуку анатему Цркве Бога Живога.

Сведок: На крају, какав је ваш утисак о овој причи?

Џомић: Суморан у овом тренутку, али итекако оптимистичан за будућност. Духовни пробисвети, лакрдијаши и обијачи цркава никада нису могли да прођу код честитог православног народа у Црној Гори, Србији, Хрватској и свуда у нормалном свету. Историја Цркве сведочи да се догоде такве појаве и, за једно кратко време, мање или више заталасају јавност. Али, Црква има силу Божију, а искушења и проблеми увек само учвршћују и буде свештенике и вернике. Тако је и сада.

Pin It on Pinterest

Share This