Select Page

ЦЕТИЊЕ, 20. мартаУ наставку доносимо реаговање протојереја мр Велибора Џомића, пароха подгоричког на текст г. Чедомира Антића , „Православна Црква у Црној Гори“ објављеног у „ДАН“-у, 15. марта 2010.г.:

Можда бих и ја као Србин из Србије, да којим случајем живим у Београду и да са Црном Гором имам контакт преко новина и интернета, размишљао, бринуо и писао на исти начин као и Чедомир Антић, предсједник „Напредног клуба“ и колумниста дневног листа „Дан“. Размишљања, брига и писанија попут овог Антићевог би још извесније била таква када Цркву Христову, Српску Православну Цркву, Православну Цркву у Црној Гори, Митрополију Црногорско-Приморску, Епархију Милешевску, Подгоричку парохију и Црквену општину посматрао и доживљавао само онако како их доживљава Антић – као „окосницу народног идентитета и темељ државног постојања“, „извориште модерне српске нације и обновитеља српске државе“, „огњиште народне вјере, споменик сјећања и бастион слободе“, „нејаку цркву подређену држави, односно њеним ауторитарним режимима“, „институцију која је, као и свака Црква, ослонац тражила у конзерватизму и изолацији“, „једину народну установу која је успјела да опстане током осам вјекова“.

Овакве Антићеве оцјене и, нека ми не замјери, неразумијевање суштине и природе бића Цркве нису зачуђујуће ако он суштинску јеванђелску мисију Цркве види тек послије свих ових других и то када каже да „наша Црква има разумљиво и друге мисије, од вјерске до хуманитарне“ и да је „она више од црквене организације једног народа“. Бојим се да овакав не само доживљај него и представљање Цркве читаоцима ипак није на нивоу који се очекује од интелектуалца и вјерника. Поставља се питање: шта је то и која је то организација за вјерника и Србина на земљи виша и значајнија, шира и дубља од Цркве Неба и земље?

Прије свега, са поштовањем уважавам и не оспоравам право Чедомира Антића и свих крштених људи да, како каже, „са пажњом прати догађања у СПЦ“. Међутим, то, ипак, обавезује. Не знам да ли је Антић литургијски вјерник, али је, нема сумње, на свој начин поштовалац СПЦ. Међутим, Антић и други који се одваже да се баве овим темама ипак, не искључујући историјско и национално, морају да имају и метаисторијско као шире сазнање од историјског и дубље сагледавање од националног. То је увијек приоритетно када је у питању Црква као лађа спасења у сваком православном народу Божијем. А то је важно из пастирских разлога да не би смо „зидали Скадар на Бојани“ него да бисмо били истински градитељи и делатељи Цркве као дома Божијег и дома Светих Апостола, Светих Кирила и Методија, Светога Саве, Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињског и свих светих.

Простор не дозвољава ширу елаборацију, али, на радост Антићу и вјерницима, укратко ваља истаћи да Православна Црква у Црној Гори ни у ком случају не представља „Цркву у Цркви“, ни „Цркву поред Цркве“, „ни Цркву мимо Цркве“, „ни Цркву уместо Цркве“, ни аутономну, а ни будућу „аутокефалну Црногорску Православну Цркву“. Да је Антић макар и површно прочитао црквени устав онда не би тако олако могао да тврди да „убудуће више неће бити ријечи о митрополији или архиепископији СПЦ“.

Не знам зашто би Антићу, а и не само њему, национално одговарало да се границе духовне јурисдикције епархија у XXI вијеку поклапају са границама држава које долазе и пролазе са све границама и режимима. Митрополија и остале епархије у Црној Гори су настале много прије Црне Горе и њихове границе никако не могу да буду по линијама које датирају од Другог засиједања АВНОЈ-а 1943. године у Јајцу.

Слажем се са Антићем да нам данас не требају нове подјеле. Али, Антић не одговара и, што је још горе, не труди се да одговори како да превазиђемо постојеће подјеле како би, по Јеванђељу, „било једно стадо и један пастир“. Истина, Антић није дужан да води бригу о томе, али Црква јесте. И још нешто. Антић као Србин, вјерник, историчар и политичар који очекује да му други вјерују треба да вјерује Цркви као сабору и заједници ако је одвећ престао да вјерује политичким лидерима.

Постоји нешто што је много проблематичније и теже уочљиво из Београда, Крагујевца или Бања Луке. Многи не могу, а неки не желе да виде чињеницу да је православни живаљ у Црној Гори данас, управо из политичких разлога, вјештачки подијељен на Црногорце и Србе из Црне Горе. А Црногораца у овом моменту има више врста. Покушаћу да набројим само неке и то једне другима крајње супротстављене: Црногорци који говоре српским и Црногорци који говоре тзв. црногорским језиком; Црногорци који су за заједничку државу са Србијом и Црногорци који су против заједничке државе са Србијом; Црногорци који сматрају да су исти народ као и Срби и Црногорци који сматрају да нису исти народ као и Срби; Црногорци православци, Црногорци муслимани и Црногорци римокатолици; Црногорци канонски православне и Црногорци распопске оријентације; Црногорци словенског поријекла и Црногорци илирског поријекла; Црногорци у режиму и Црногорци у опозицији; Црногорци који пишу ћирилицом и Црногорци који пишу латиницом; Црногорци светосавско-светопетровске и Црногорци монтенегринско-дукљанске оријентације и ко зна још какви све Црногорци. Да не говоримо колико и каквих врста Срба у Црној Гори има закључно и са оним малобројним Србима муслиманске вјероисповијести.

Православна Црква у Црној Гори, оличена у Митрополији и другим православним епархијама, не само да не може него и нема право ни пред Богом, људима и историјом да се уклапа у такве врсте подјела и калупа. Њено је да духовно просвећује, укрепљује, мири и призива у духовно и црквено јединство сву своју дјецу без обзира на то колико су грешна, како се у овом тренутку национално изјашњавају и гдје се политички налазе. Таква улога смета онима који производе и артикулишу подјеле и који годинама опстају на таквим подјелама које су дубински процијепиле не само народ у цјелини него и породице, рођену браћу, шире братственике и племенике у Црној Гори. Није риједак случај да се у данашњој Црној Гори два рођена брата, рођена од истог оца и од исте мајке, различито национално изјашњавају – један као Црногорац, а други као Србин. Да ли црногорски митрополит или неко од нас свештеника данас има право да каже да ријеч Божија, Јеванђеље, спасење, Црногорска Митрополија са својим наслеђем припада само једном, а да не припада и другом? А када се томе дода и чињеница, статистички доказана, да се број Црногораца и Срба у Црној Гори непрестано мијења онда је сваком добронамерном човјеку јасна не само позиција Цркве у Црној Гори него и дубина њене ране и тежина њеног распећа у своме народу у овим временима.

Да би се један значајан број Црногораца одвојио од Митрополије Црногорско-Приморске и упутио ка анатемисаном и проклетству предатом распопу Мирашу Дедеићу одређени број политичара и медија у Црној Гори, који систематски и непрестано подгријавају вјештачке подјеле међу православнима, Митрополију Црногорско-Приморску упорно прекрштавају у „СПЦ у Црној Гори“, а Митрополита Црногорско-Приморског у „митрополита СПЦ у Црној Гори“. Актуелни предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић већ годинама представља државну адресу која упорно у својим наступима форсира изразе „Српска Црква у Црној Гори“ и „митрополит Српске Цркве у Црној Гори“. А када Кривокапић нешто тако упорно форсира онда је више него јасно да је то уперено и против Цркве Христове и против Срба.

Прије свега, израз „СПЦ у Црној Гори“ не постоји по Уставу СПЦ нити је Сабор икада дефинисао такав израз. Епископи и свештеници су дужни да свједоче да у Цркви Христовој има мјеста за све вјернике без обзира на то како се они данас национално и политички изјашњавају. Митрополија и друге епархије у Црној Гори остају православне и канонске као што су биле, али ни више црногорске, а ни мање српске и обрнуто.

Формулација „Православна Црква у Црној Гори“ није нова. Она је била заступљена још у Уставу Црне Горе од 1992.г. и не само да никоме није сметала него је нико није ни тумачио у правцу некакве наводне „црквене сецесије“. Такође, у свим документима из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе никад се није исто називала. Поменућу само Епископију и Митрополију Зетску, Митрополију Црне Горе и Брда, а од 1879.г. и Православну Цркву у Књажевини  Црној Гори. Исто је било и по питању Карловачке Митрополије, али и Цркве у Србији у 19. вијеку – од Митрополије Београдске, преко Источно-Православне Цркве до Православне Цркве у Краљевини Србији или, официјелно према томосу о аутокефалности Цариградског Патријарха Јоакима од 1879.г., „Света Самостална Црква Српске Кнежевине“. Узгред, ни у црквеним ни у државним архивама до 1918. године не постоји документ из кога би се видјело да је Митрополија Црногорско-Приморска имала назив „Црногорска православна црква“.  Наравно да је простор на коме се данас налази Црна Гора несумњиво био и остаје под духовном и канонском јурисдикцијом Пећке Патријаршије или Српске Православне Цркве, како се назива тек од 1920. године.

Сабор под председништвом Патријарха Павла је пастирски мудро поступио када је усвојио ову формулацију која ни Црногорце ни Србе из Црне Горе не одбија од Цркве, а неки би то жарко жељели.

Немам ништа против да се ова питања постављају и могу да разумијем да се многи плаше да, после многих издаја  и изневјерених нада, и Митрополија у Црној Гори не крене неким путем који није благословен благословом Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Али, то онда не би била Православна Црква. И да ли би неки нормалан човек и свештеник пожелео да личи на распопа Мираша Дедеића?

Посебно ВИДИ ШТО АПОСТРОФИРА ИЗРАЗ ПЦРКВА КАО ОБНОВИТЕЉА ДРЖАВЕ

ДОБРО ШТО ВИДИ ДА ИЗРАЗ СПЦ ПОСТОЈИ НАКОН ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Pin It on Pinterest

Share This