Предсједник СДП тј. предсједник Скупштине Црне Горе у свом бијесу, јер вјероватно није испунио нечији налог, не каже зашто тражи рушење православне светиње на Румији.
Свако разуман би поставио логично питање. Да ли је некада постојала црква на Румији ? Уколико је постојала, ко је срушио ? Да ли је онај који је срушио демонстрирао силу или Митрополија која је обновила свој храм?
Умјесто испразних политичких поклича за рушењем светиње, треба видјети шта је писано у 19 и 20 вијеку о цркви на Румији и добијамо одговоре на постављена питања.
Иван Јастребов, руски конзул у Скадру, Призрену и Солуну и познати научник, 1880.године, у Гласнику српског ученог друштва( књига XLVIII) у својој студији „ О православним српским старим и новим црквама у Старој Зети – садашњем Скадарском округу“ пишући о цркви Пречисте Крајинске каже: „ У овој цркви чуван је био знаменити крст, који Мрковићи носе на гору Румију, гдје је црква св. Тројице“(стр.378) а пишући о предјелу Мрковића код Бара каже: „ Близу села Микулића налази се црква св. Александра и св. Јована, и св. Тројице на врху Румије“ (стр.380)
Никола Ј. Вучинић, 1889.године, у књижевном мјесечном листу „ Нова Зета“ у прилогу „ Завјет Мркојевићки-излет на Румију“ каже: „ Треба свако да одоздо собом по један ками на врху изнесе, и то што виши „ то задушније“, да се ту црква гради која је некад давно завјетована.То свак у руке износи без разлике вјероисповијести“ (стр.241)- Павел Аполонович Ровински, етнолог и географ свјетског гласа, 1897. године у књизи „ Црна Гора у прошлости и садашњости“ (том 1) пишући о поријеклу назива планине Румије у Црној Гори каже: „ О којој Арнаути причају да је на њеном врху изграђена црква урум-краљица, тј. грчка. Изгледа, међутим, да је то иста она црква коју Срби називају Света краљица, подразумијевајући под тим именом Јелену, жену Урошеву и мајку Милутинову и Драгутинову“ (стр.278)
Томо П. Ораовац, књижевник и публициста, 1913. године, у студији „ Арбанашко питање и Српско право“ пишући о крсту св.Јована Владимира каже: „ Барани су за овим историјским крстом ишли сваке године о Тројичину –дне на Румију, грје је била црква посвећена св. Тројици, коју су Турци порушили, да се неби народ прикупљао“ (стр.60)- Андрија П. Јовићевић, познати етнолог, 1922. године, у монографији „ Црногорско приморје и Крајина“ пишући о ношењу крста св. Јована Владимира на Румију о Тројичину-дне каже „ Многи су побожни поклоници, при ношењу крста на Румију, носили на рамену по један повећи камен и износили га на Румију, те данас постоји на врху Румије повећа гомила камења“ а о жељи да се овај обичај спријечи наводи следећи примјер: „ Негдје око 1885. г., када су Мрковићи, под притиском вјерских и муслиманских политичких старјешина, стали напуштати обичај, да уз крст излазе на на Румију, због чега је и овај обичај имао престати, црногорски митрополит Митрофан нареди Сеочанима, Крњичанима и Шестанима, да на Тројичин-дан у маси изађу на Румију, да тако увеличају ову свечаност; и када су Мрковићи дочули за ово, побојаше се крсту, па њих стотина момака пође под оружјем уз крст на Румију, да га брани, ако буде потребно“ (стр. 150)
Како је изгледала црква св.Тројице на врху Румије нажалост не можемо дати одговор заговорницима рушења, јер када су је Турци сришили цркву у 16 вијеку није био још пронађен фотоапарат.
Кажу садашња црква св.Тројице нема грађевинску дозволу и да је треба срушити. Ни црква Светог Петра Цетињског на врху Ловћена када је Његош саградио није имала грађевинску дозволу. То није сметало Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе да рјешењем бр.01-770/3 од 7.јула 1961. год. прогласи цркву Св.Петра Цетињског са Његошевим гробом спомеником културе. Вјероватно се тај исти Завод „накнадно сјетио“ послије 8 година да црква Св. Петра Цетињског и Његошев гроб „немају грађевинску дозволу“ па је одобрио рушење својим рјешењем бр.02-197/2 од 28.фебруара 1969.године.Логично је да се запитамо да ли се ради о Заводу за заштити споменика културе или о Заводу за рушење споменика културе?
Не би паметно било да садашња власт понови оно што се десило на Ловћену јер онима који су учествовали у том вандализму и безумљу то није било срећно. Довољно се присјетити шта се дешавало у породицама оних који рушили цркву Св.Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену.
Јован Б. Маркуш
предсједник Извршног одбора
Народне странке
