Предсједник Филип Вујановић је у емисији „Реплика“ на црногорском јавном сервису само у кратким цртама подсјетио на принципе секуларне државе и основе уставног система одвојености цркава и вјерских заједница од државе. Сматрам да је он, по природи своје функције и надлежностима, и био дужан да саопшти такав став с обзиром да је Црна Гора секуларна држава у којој је, према одредбама Устава Црне Горе од октобра 2007. године, примијењен систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе.
Поводом овог питања присуствујемо својеврсном политикантском обрачуну, а не стручној и одговорној расправи. Отуда није чудо што се губи из вида чињеница да је Вујановић одговорио на питање зашто држава не испуњава очекивања новоформиране вјерске заједнице на чијем се челу налази Дедеић. Ниједна секуларна држава, па ни Црна Гора, нема право да се мијеша у питања канонског права код православних или, на примјер, шеријатског права код муслимана. Она је дужна да грађанима гарантује слободу вјероисповијести на индивидуалном нивоу и слободу религиозног удруживања на колективном нивоу. Ни мање, а ни више од тога.
Већ неколико година бивши свештеници, окупљени око Дедеића, упорно траже да представници државне власти у Црној Гори наруше принципе секуларности и одвојености цркава и вјерских заједница од државе и својим средствима се умијеша у унутрашња црквена питања. Када им се одговори да таква интервенција не припада држави и да није својствена европским стандардима онда се изручују салве критика и оптужби. Нико од њих не жели да одговори на питање да ли се може назвати црквом, и то православном, организација којој би председник државе својим изјавама давао легитимет и канонску утемељеност.
Не чуди ме што бивши свештеници не знају принципе секуларности државе и одвојености цркава и вјерских заједница од државе, али ме чуди да поједини правници из неких странака које истичу да су грађанске оријентације упорно не желе да примијене оно што су током свог правничког школовања учили. Није ми јасан један од таквих који ових дана говори да се изреченим ставовима предсједника Вујановића о обавези неутралности државе у погледу унутрашњих канонских питања Православне Цркве врши „брисање највећег достигнућа нововјековне Европе – одвојеност Цркве од државе“. Да је Вујановић заступао супротне ставове онда би се могло говорити о томе.
Није без значаја и чињеница да предсједник државе у којој православни вјерници чине већину популације води рачуна и о међународном угледу Црне Горе пред другим државама, а није их мали број, које имају већинско православно становништво и у којима постоје православне јурисдикције. Критичари оваквог става би изгледа жељели европске интеграције са унутрашњом духовном самоизолацијом државе у којој живе.
Изгледа да би неки жељели да се уставни систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе заправо искористи као батина којом би се у Црној Гори уништила Митрополија Црногорско-Приморска и да се тако уђе у Европу. Предсједник државе заиста треба да буде адвокат свих грађана, а у те грађане спадају и Митрополит Амфилохије, свештенство, монаштво и огромна већина грађана православне вјероисповијести у Црној Гори.
Подгорица, 6. фебруара 2010. године
