БЕОГРАД, 9. децембра – Док је био на ВМА ни по чему се није могло закључити да је патријарх. Читав тај живот – обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима… све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се упокојио.
Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље благопочившег патријарха српског Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. „Новости“ су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ.
– У тренутку кад је дошао тај моменат није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега – причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота. – Тог јутра је на мене био ред да служим литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да га не причестим. Имао сам неки осећај да ће се нешто десити ако будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, он је отворио очи и гледао ме буквално у очи. Чуо ме је и кад сам га питао: „Ваша светости, хоћете ли да се причестите“? Тихо је одговорио: „Хоћу.“
– „Бог помогао и Бог благословио“. Причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам пошао да служим литургију, и кад сам завршио, скинуо одежде и кад сам стигао до врата апартмана, он је умро. Као да је чекао да се литургија заврши, пребирао је осећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије.
Према његовим речим, живот са патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно, спокојно.
– А од тренутка његовог упокојења, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Само сат-сат и по после упокојења стигао је председник Тадић. Имам утисак да је патријарх посебан однос имао управо са Тадићем. Он је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад патријарх није говорио, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова се пратња узнемирила, јер је имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније: „Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем.“ Пустимо га још мало да буде поред патријарха, неких пола сата. Атмосфера напета. На крају није нам ништа друго преостало – услишили смо Тадићеву молбу и нас двојица заједно пренесемо Његову светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Пошао је срећан. Имао је неку потребу да помогне.
И тог дана кад се патријарх упокојио, кад је стигао само је рекао: „Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?“
Имао је неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим.
Отац Методије каже да је патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју.
– Никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитви. И тако је спокојно чекао тај тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио руци Божјој.
БЛАГОСЛОВ
ПРОТОСИНЂЕЛ Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака.
Завршио је Економски факултет у Подгорици, Теолошки у Београду. У манастир је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову митрополита Амфилохија бринуо је о патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења.
БРИГА НА ВМА
– Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу – причао је Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из патријархових последњих дана. А кад се упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим, у болници ме је сачекала толика празнина. Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Прича сестра која је била ту кад се упокојио, да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су и зашто зује. Али читавог дана је било тако.
Љубица Божановић
Извор: Вечерње новости Online
