Izaberite stranicu

 

audio-icon

Звучни запис

Британски Мученици

Британски Мученици

Британска Црква зна за цели сабор мученика који су пострадали за Христа. Први који је у тој земљи положио живот свој за Господа био је славни мученик Албан (+305; 22. јуни / 5. јули). То се догодило у време гоњења на хришћане при императору Диоклецијану. Тада су у Британији примили мученичку кончину св. Аугул епископ Лондонски (празнује се 7. фебруара) и Велшки Првомученици, који су по предању пострадали у месту Керлеону. Из великог броја тих мученика до нас су дошла имена само светог. Јулија и светога Арона. Празник Велшких Првомученика празнује се 1. јула. Може се приметити да је Арон јеврејско име те да је највероватније био јеврејски трговац који је примио хришћанство. Имена пак Албан и Јулије су латинска а не келтска. Сагласно духовном писцу, историчару и мисионару св. Гилдасу Мудром (око 500 – + око 570) у Британији су пострадали и „други мученици оба пола у разним местима“. Ови мученици односе се на тзв. Први период мучеништва у Британији – римском. Ка овом периоду мучеништва односе се и свети мученици Сократ и Стефан (празнују се 17. септембра), чије тачно место страдања и време нису установљени.

Касније, од краја V до почетка VII века, у Британији су, посебно на западу и југу (Корнуол), пострадали многи други мученици за Христа, и то углавном од стране незнабожачких племена са копна, који су освојили највећи део острва Британија. То је тзв. Други период мучеништва, када су хришћани Британије пострадали од незнабожаца (германских племена) Англа, Сакса, Јута и Фриза[1]. Ка таквим мученицима односи се св. Алдат епископ Глостерски (+577; праз. 4. фебруара) који је организовао отпор незнабожцима и пострадао од њихових руку; св. Теудрик – Теодор (+577; праз. 26. јуна) краљ Гламоргана, убијен у битци против незнабожаца Сакса; св. мученица Сативола близу Ексетера којој су косом одсекли главу (празн. 2. августа); мученица Јутвара, сестра св. Сативоле, која се подвизавала у Девону (VII век; празн. 1.јула); св. Ерт, који је живео у Корнуолу, коме је посвећен храм и по коме је названо једно село (V век; празн. 31. августа); његова сестра св. Ивес једна је од најпоштованијих подвижница и мученица Корнуола (+ 450; празн. 3. фебруара). У њену част названа је парохија, село па чак и залив; мученица Алмета Велшска (V век; парзн. 1. августа), која је претрпела мучења на гори близу града Брекнок у Велсу. У Велсу се 23. августа молитвено прославља мученичка кончина св. Мученице Тидфил (+480) у чију је част названо насеље Мертир-Тајдфил. Мученица дјева Колумба Корнуолска пострадала је највероватније у исто време (празн. 13. новембра). У V веку у Корнуолу су пострадали и свети подвижници, брат и сестра, Фингар и Фиала (празн. 14. децембра). Године 576. пострадао је св. Константин, негдашњи краљ Корнуола, који је у младости водио нечастан живот но који је покајавши се и отишавши проповедати Еванђеље и оснивати манастире у Шкотској, тамо и убијен (празн. 9. марта). У велшкој варошици Мертир-Киног пострадао је од варвара 492. године један од најпоштованијих раних мученика Велса св. Киног (празн. 7. октобра). Исте године у месту Талгарт пострадала је од руку незнабожаца мученица Гвен (празн. 18. октобра). У V веку у велшској регији Дајфед примио је мученички венац св. Догфан (празн. 13. јула). Петог децембра врши се молитвено сећање на св. отшелника Јустина, који се подвизавао на острву Рамси близу Велса и убијеног у VI веку од разбојника.

У Глостерширу, штитећи своју девственост, пострадала је св. дјева и монахиња Арилда (празн. 30. октобра). Њене св. мошти похрањене су на територији Глостерског аббатства, а сачували су се и два извора који носе њено име.

У V веку, пострадала је за Христа од стране саксонских освајача мученица Левина, у Сассексу (празн. 24.јула). Дестог августа празнује се св. Геронтије, који је био краљ у Дамнонији, садашњем Девону, у Енглеској. Он је пао у боју са незнабожцима Саксима око 508. године и поштовао се као мученик.

Са процесом ширења хришћанства у Британији многи идолопоклонички народи који су насељавали острво, крстили су се. Но, опасност су потом представљали упади незнабожаца са копна, особено са севера. Најпознатијим шкотским мучеником јавља се св. Донан (празн. 17. априла). Он је био ученик преподобног Колумба на острву Ајона, а касније је основао манастир на острву Ејг у саставу Унутрашњих Гебрида, на западу од обала Шкотске. Убијен је са 52 своја монаха у време налета идолопоклоника на дан Пасхе 618. године. Поштоване мученице у Шкотској су и дјеве Финкана и Финдока (празн. 13 октобра).

Један од највећих мученика Велса је св. Кадок (500-580; празн. 24. јануара). Он је основао знаменити манастир Ланкарван недалеко од Кардифа, да би се касније преселио у Бретањ, где је водио отшелнички живот на острву западно од града Ван. Вративши се у Енглеску у позним годинама, св. Кадок је био мучен и убијен од стране идолопоклоника недалеко од енглеског града Видона.

Црква Ирске практично није знала за мучеништво. Ово се објашњава тиме што се налазила на крајњем западу и била је изолована од упада завојевача, грађанских ратова и раздора, који дуго времена нису престајали у Британији. Ипак, у крајњој мери, можемо назвати једног ирског мученика носившег тешко изговарајуће име Даллан Форгајл из Кјуајн-Даллајна(+598; празн. 29. јануара), који је примио смрт од стране гусара а знаменит је и тиме што је саставио хвалебну елегију у част св. Колумба, који га је исцелио.

У Енглеској се у седмом веку образовало седам англо-саксонских краљевстава. У истом столећу произашла је христијанизација свих краљевстава. Постојала су два основна огњишта христијанизације – југ и север. На југу су проповедали и крштавали св. Августин (+604. празн. 27. маја), дошавши из Рима по благослову св. папе Григорија Двојеслова, као и други мисионари из броја његових ученика и следбеника. На северу је дејствовала мисија ирских монаха и њихових ученика, васпитаних у келтској традицији на острву Ајона, а касније на острву Линдисфарн.

Између мученика, пострадавших у Енглеској за Христа и хришћанску веру, били су и три краља: св. Едвин (585-633; празн. 12. октобра) – први хришћански краљ Нортумбрије, који је просвећивао своју државу при епископу св. Павлину и који је погинуо у битци против незнабожачког краља Мерсије код места Хетвилда; св. Сигеберт (+634; празн. 25. јануара) – краљ источних Англа који је увео хришћанство у своју државу при епископу св. Феликсу. Пред крај живота примио је монашки чин и био убијен од стране незнабожачког мерсијског краља Пенде, иако је одбио да ратује против њега јер је већ примио монаштво; св. Освалд (604-642; празн. 5. августа) – краљ Нортумбрије и прејемник св. Едвина, који је просвећивао своју државу при епископу св. Ајдану, и који је погинуо у битци са истим краљем Пендом. Свети Освалд је сам узимао учешћа у христијанизацији краљевства, био личним преводиоцем и помоћником св. епископа Ајдана и пратио га на свим његовим путовањима. Свети краљ је био толико милостив да је једном приликом, када су му пред пасхалном трпезом јавили да се на улици окупила огромна група људи који су просили храну, Освалд наредио изнети сву своју храну у сребрним посудама, а посуде потом разломити и сребро разделити потребитима. Присуствоваши свему, св. епископ Ајдан је рекао: “Нека рука твоја буде нетрулежна“. Предсказање се догодило. Светог Освалда су поштовали и до данас поштују чак и далеко од граница Енглеске: у Немачкој (где је не мање од 20 храмова њему посвећено), Француској и северној Италији. Делићи светих моштију св. Освалда раширени су по разним манастирима Европе а састављена му је и православна служба.

Око 670. године у месту Стоун грофовије Стаффордшир убијени су мерсијски принчеви браћа Вулфарт и Руфин (празн. 24. јула), крштени од стране св. Чеда Личфилдског. Убио их је рођени отац идолопоклоник.

Године 686. на острву Вајт убијени су синови принца Арвалда чија имена нису сачувана. (празн. 22. марта).

На граници VII и VIII века пострадао је отшелник св. Алнот (+700; празн. 27 фебруара) – пастир, који је живео у манастиру града Видон грофовије Норгемптоншир у Енглеској при игуманији. Он је завршио своје дане као одшелник у граду Стоу, примивши мученички крај од разбојника.

Године 706. пострадао је за Христа свети отшелник из Сомерсета у Енглеској по имену Декуман (празн. 27. августа).

Око 800. године у Шропширу пострадао је принц Нортумбријски Алкмунд (празн. 19. марта) – светитељ веома поштован у народу, који се истицао милостивошћу према ништима и сиротима. Његове свете мошти које су у разним временима почивале у градовима Шрусбери, Дерби и Лиллешоллу су благоухале. У његову част освећено је не мање од шест храмова.

Седми и осми век су у Енглеској били времена расцвета хришћанског живота, монаштва, културе, литературе, науке. Мучеништво се поново обновило тек у IX веку (пре свега у његовој другој половини), када су на Енглеску и Шкотску постојано почели нападати незнабожци дански викинзи. Као резултат тога на крају IX века од енглеског монаштва није остало скоро ништа јер су варвари пљачкали, рушили и палили све манастире и убијали све монахе. То време назива се Трећим периодом мучеништва у Енглеској које је породило читав сабор мученика и ка којима се односе: преподобномученик Имар из Рекулверског манастира у Кенту (+830; празн. 12. новембра); игуман Беокка, јеромонах Етор и са њим 90 мученика манастира Чертси из грофовије Сјурреј (+869; празн. 10. априла; њима је састављена православна служба); игуман Теодор са свим његовим монасима у Манастиру Кроуленд (+869; празн. 9. априла). Из сабора ових мученика одвојено се поштује преподобномученик Егелред (празн. 25. септембра); игуманија св. Ебба Млађа са свим монахињама у шкотском манастиру Колдингему (+870; пазн. 23 августа). Манастир је 200 година пре страдања преподобномученице Еббе Млађе, основан од стране св. Еббе Старије и био је до темеља спаљен од Данаца са свим сестинством; игуман Хедда са 84 монаха свог манастира у Питербору (+869; празн. 9. априла); пустињаци Танкред, Тортред и отшелница Това близу Торнија (+869; празн. 30. септембра).  

Епископ Адријан на острву Меј у Шкотској заједно са многим другима пострадао је од Данаца 875. године (празн. 4. марта). Свештеномученик Херефрит, епископ области Линдзи, замучен Данцима 869. године (празн. 27. фебруара). Његове мошти су се поштовале у граду Торни грофовије Кембриџшир. Године 877, у боју против идолопоклоничких освајача своје државе убијен је благоверни краљ Шкотске Константин I (празн. 2. априла). Данцима је био убијен 866. године и свети отшелник Фремунд (празн. 11. маја). Од његових моштију у граду Данстаблу збивала су се многобројна чудеса. Првог јуна молитвено се празнује сећање на убијене од Данаца мученика Вистана (+850) чије су се мошти налазиле у Ившему и мученице Вите (Кандиде) Дорсетске – отшелнице, која је живела у IX веку. Од њених моштију које се налазе у цркви села Витчерч-Каноникорум, до данашњег се дана збивају чудеса, и организују поклоничка путовања. Нешто раније постардао је од руку Данаца св. игуман Блатмак на острву Ајона у Шкотској, примивши 823. године мученички венац директно на улазу у Свети Олтар (празн. 15. јануара).

У исто време пострадао је од Данаца и последњи краљ Источних Англа св. Едмунд (841-869; празн. 20. новембра), који је касније постао покровитељ Енглеске. Неколико деценија после мученичке смрти св. Едмунда, Данци, који су га убили са свим његовим потомцима, почели су га поштовати као мученика. Свети Едмонд био је покровитељ Енглеске до 1343. године, после чега је новим покровитељем Енглеске постао свети великомученик и победоносац Георгије. Године 1843. пао је храст, ка коме је био привезан и стрелама убијен свети краљ Едвард. У њему су нађене оштре данске стреле, што је доказало аутентичност тог светог места и самог храста, који је на чудесан начин тако дуго опстајао.

У следећем X веку од истих Данаца постардала је и отшелница Атилда у Јоркширу на северу Енглеске (празн. 27. марта). Године 1012. пострадао је од Данаца св. Алфеџ, архиепископ Кентерберијски (953-1012; празн. 19. априла), који је одбио да за себе плати откуп. Четири године касније, 1016. пострадао је св. Еднот Дорчестерскиј (празн. 19. октобра). Он је био монах у Вустеру, затим игуманом у Рамси у Енглеској а 1006. године постао је епископ Дорчестера. Убијен је Данцима и поштује се као мученик. Последњи православни мученик постадао на Британским острвима био је свети отшелник Малрубије из варошице Мернс у Шкотској (+1040; празн. 27. августа). Убили су га норвешки освајачи.

Мученици су постали и неки мисионари, који су се из Британије и Ирске упутили да просвећују варварске народе Европе. Ка њима се односи апостол Немачке земље св. Бонифације (675-754; празн. 5. јуна), који је пострадао заједно са 52 ученика у месту Доккум у Холандији, а такође и св. Килиан, ирски мисионар, апостол Франконије и епископ Вјурцбурга (+869; празн. 8. јула), који је убијен по лажној вести невести местнога херцега, као многи дриги светитељи.

Древна Британска Црква поштује и неколико страстотерпаца. Тако, св. Освин (+651; празн. 20. августа), владар краљевства Дејра, био је убијен по наредби завидећег му двојуродног брата краља-хришћанина Освиа. Последњи се потом покајао. Од моштију св. Освина у абатству Тајнмут збивала су се чудеса, и ка њему су се стицали ходочасници. Свети принчеви Етелберт и Етелред (празн. 17. октобра), праунуци крститеља Кента – св. краља Етелберта, убијени су 640. године од својих рођака близу Сандвича у Енглеској. Свети Етелберт (779-794; празн. 20. маја), краљ Источних Англа, на превару је био убијен крвожедним и властољубивим краљем Оффом Мерсијским. Свети дечак Кенелм (+821; празн. 7. јула), принц Мерсијски, убијен рођацима, који су желели да се избаве претендента на престо. Његов храм и рака са светим моштима у градићу Винчком били су места масовног поклоништва. Храм се сачувао а свете мошти, како се претпоставља, вероватно се налазе сакривене испод пода. Свети Едвард (+979; празн. 18. марта и 3. септембра), краљ целе Енглеске, убијен је од стране завереника, на чијем челу су се налазили неки барони који нису желели краљеве реформе у корист Цркве и манастира. Његове свете мошти почивају у православном храму села Бруквуд грофовије Сјуреј.

У Велсу је у VII веку пострадала преподобномученица и страстотерпица Винефрида (празн. 3. новембра), убијена једним принцом, од кога се отказала поћи за супруга, како не би нарушила монашке завете. Она је једна од најпоштованијих мученица у Британији. Део њених светих моштију и свети извор у Холихеду до данас се јављају као место масовног ходочашћа.

Мучеништво за Христа један је од главних и неоповргљивих доказа истинитости вере Христове. Мучеништво – то је и следовање Христу у Његовим искупитељским страдањима. Мучеништво није било само спољашње подражавање подвигу Христа, но, по мисли светитеља Игњатија Кавкаског (+1867), мученици су страдали као „удови Христови“. Господ не одваја Себе од гоњених за име Његово, и мученици осећају јединство са Христом, који прима њихове муке на Себе, и јединство међу собом. Њихово мучеништво увек је носило жртвени карактер. Мученици су свецело принели себе у жртву Богу. Такви су били св. мученик Албан и сви остали мученици Енглеске Цркве, који су у пуноћи оваплотили аспекте мученичког подвига, подражавајући Христу у Његовим страдањима, жртвујући се животом, влашћу, имањем и абсолутно свим, ради Њега. У првим вековима управо је мучеништво највише доприносило распострањењу Цркве.

 

                                                         аутор текста, Дмитриј Лапа

                                             http://www.pravoslavie.ru/put/31127.htm

         текст превела и приредила братија Манастира Врањина     

 


[1] Англи, Саси, Јути и Фризи, су германска племена која су у 5. и 6. веку освајачки продрла у Британију у којој су до тада углавном живела романизована келтска племена Брити и Гели као и народ Пикти за који није поуздано утврђено да ли су неко од келтских племена или посебан народ прастановника Британије. Келтска племена Британије и Пикти су у доминантном делу романизована после римских освајања  највећег дела острва, у првој половини 1. века. Горепоменути Англи, Саси, Јути и Фризи се називају и Англосаксонци. Англосаксонцима су се касније почели називати и припадници свих других народа који су у Британији живели пре норманског освајања у 11. веку. Овај практично нови народ – Англосаксонци, настао је стапањем и спајањем староседеоца Келта, романизованих Келта и новопридошлих германских племена Англа, Саса, Јута и Фриза као и нешто касније, у 9. веку новопристиглих освајача Данаца (данских Викинга). Нормани који су у 11. веку дошли у Британији су уствари Германи Скандинавије и у највећој мери предци су данашњих Норвежана. Иначе, првобитни Англосаксонци Англи, Саси, Јути и Фризи, који су у 5. веку почели насељавати Британију пореклом су углавном из данашње Немачке и северне Данске. Мањи део староседеочког келтског племена Брита, у периоду од 4. до 6. века, преселио се у део Галије којем су по имену свог келтског племена дали име Бретања а њихови потомци се називају Бретонци (прим. приређивача).

 

Pin It on Pinterest

Share This