Izaberite stranicu

ЦЕТИЊЕ, 15. Април 2009.г. –  „Ако неки презвитер, презревши свога епископа, одвоји себе од Цркве и организује сопствену, и одбије позив епископа и не жели му се повиновати, за таквога заповједају свети канони да буде потпуно лишен чина“.
Овим ријечима 31. Апостолског правила и 4. Васељенског сабора, започиње акт о рашчињењу г. Дедеића, који је тачно прије 12 година срочио Свети Синод Цариградске патријаршије, на челу са Патријархом Вартоломејем. Из њих се јасно види, да је нејасноћа и смутњи у народу око дјеловања самозваних свештеника, било од самог настанка Цркве Христове, и да их има до данас. Управо зато постоје читаве библиотеке црквеног права, које регулишу питања како неко може постати свештеник и под којим условима он ту службу губи.
Конкретно питање свештеничке службе г. Дедеића, најмање има везе са мишљењем Чевљана, Бајица, Срба или Црногораца, са Црном Гором и њеном свијетлом историјом, а тијесно је повезано са мишљењем људи са којима је Дедеић живио и нечасно радио у Италији, и који су му, као некадашњем свештенику, били претпостављени.
Они кажу да је поменути господин „створио многе невоље у Митрополији Италије, и то тако што је исмијавао управне поступке своје црквене власти, клеветао претпостављене и деспотски и самовољно управљао повјереном му заједницом православном у Риму, подстичући у њој расколе и немире“.
Ово наше душекорисно подсјећање на садржај једног правног, међународно важећег акта, никако се не може окарактерисати као клевета. Клевета је прича о крађи црквених ствари из цркве на Чеву. Њу ћемо, ако Бог да, провјерити у судском поступку, који смо иницирали нашом кривичном пријавом, као и питање онога који деценијама неовлашћено и бесправно користи црквену имовину на Чеву, а који га је увео у Храм св. Николе.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Pin It on Pinterest

Share This