Свако има свог Његоша. Неко оног којег је заиста читао, можда и разумио; неко оног из назива градског базена, а неко оног из различитих интерпретација, којих има толико да се све чешће питамо није ли већ постало нејасно шта је у Његошевом дјелу књижевна вриједност, шта историјско свједочанство, а шта накнадно учитавање оних који би да га приватизују — „да једино они буду надлежни за његов случај“ (Душан Радовић). Однедавно смо добили и државни празник посвећен нашем највећем пјеснику, а с њим и једног посебног, новембарског Његоша, којег свако може да слави или оптужује по сопственој вољи.
Уочи Његошевог дана јавност захвата празнична еуфорија, а понешто и паника. Најављују се програми, свечане академије, телевизијски прилози, бесједе и честитке. Установе културе, школе, политичари и медији као да се надмећу у томе ко ће достојније дочекати великог пјесника. Све то унеколико подсјећа на дочек Нове године: славље се припрема данима, јавни простор испуњава очекивањем, а онда наступи свечани тренутак послије којег се живот враћа у уобичајени ритам. Само што се Његош не појављује у поноћ, већ у говорима, насловима, школским часовима и пригодним програмима. Прошлост се, у ери спектакла, претвара у рођенданску играоницу.
Ипак, овогодишњу прославу Његошевог дана обиљежила је и једна посебно непримјерена епизода. Поводом огледног часа о Његошу у рожајској гимназији, имам Елмаз еф. Куртагић упоредио је наставу посвећену пјеснику са часовима о Адолфу Хитлеру. Тај случај, додуше, није усамљен, јер смо и раније могли чути оцјене да је Његош геноцидни писац, да је исламофобичан и да његово дјело носи неприхватљиве поруке према Бошњацима и исламу. Такве квалификације отварају озбиљно питање: на каквом читању и каквој анализи почивају? На селективном читању? На укидању разлике између става књижевног јунака и става писца? Да ли се Његош из 19. вијека чита језиком политичке коректности 21. вијека, онако како ни Шекспир није поштеђен савремених расправа о расним предрасудама и колонијалном насљеђу у његовим дјелима? Такве расправе су легитимне, али из њих не слиједи да Шекспирово стваралаштво треба одбацити, као што се ни Његошево дјело не може свести на једну идеолошку квалификацију.
Рожајски случај зато заслужује више од тренутне полемике. Ако се овакве оцјене понављају, треба се запитати да ли је ријеч само о површном читању или се Његошева позиција у црногорској култури настоји потиснути. Посљедице таквог јавног говора не могу се занемарити, чак и када се уздржимо од нагађања о намјерама оних који га заступају. Без обзира на то како га ко национално одређује, Његош остаје једна од ријетких фигура црногорске културе око које је могуће успоставити шири заједнички простор. Зато начин на који се о њему говори превазилази оквире књижевне критике.
Његош, доиста, оставља много простора за читање свог дјела у политичком кључу. Али то не значи да се савремени политички појмовник и геополитичка очекивања могу претворити у унапријед задат списак мјерила за тумачење његове мисли. Када бисмо такав поступак прихватили, по истом бисмо принципу могли оптуживати и свете књиге, националне епове, митове и предања, издвајајући из њих стихове и поруке које не одговарају данашњим вриједносним стандардима. То, дабоме, не значи да таква дјела треба ослободити критике, већ да критика мора бити више од издвајања спорних мјеста и њиховог превођења на језик савремених и дневнополитичких потреба. У томе је, најзад, и највећи проблем нашег новембарског Његоша: о њему се много говори, слави се и осуђује, али се све мање инсистира на читању које би могло да издржи сложеност његовог дјела, његову културну полифонију.
Извор: РТНК


















