Постоји једно питање које сви треба искрено да поставимо: какво друштво стварамо када млади људи тешко могу да замисле своју будућност у њему? Скупоћа, стамбени проблем, несигурност запослења и тешкоће у заснивању породице нису само економска или друштвена питања. Она се тичу саме човјекове могућности да планира свој живот, да гради односе, да преузима одговорност и да се нада.
Демографски проблем наше отаџбине неизбјежно је повезан са овом стварношћу. Међутим, то није само питање бројева и статистичких предвиђања. То је и питање повјерења у будућност. Можда би, дакле, прије него што се запитамо зашто се рађа мање дјеце, требало да се запитамо јесмо ли створили друштво које младима омогућава да осјете да у њему имају своје мјесто, перспективу и могућност да стварају.
Вјера у Христа и искуство наше Православне Цркве пружају нам другачије полазиште. Човјек није изоловано биће које је позвано да само себи обезбиједи срећу. Он је личност, створена по лику Божијем, која се развија и остварује кроз однос и заједницу са другима.
Библијске ријечи „Није добро да је човјек сам“ (Пост. 2, 18) откривају дубљу истину: нисмо створени за усамљеност, већ за заједницу. А Црква је, као Тијело Христово, позвана да пројављује начин живота у којем нико није сувишан и нико није препуштен самом себи.
Ова богословска истина има конкретне друштвене посљедице: није довољно да подстичемо младе да заснују породицу ако не бринемо о условима у којима су позвани да то учине. Није довољно да говоримо о вриједности дјеце ако не стојимо уз родитеље који се боре да их подигну. Није довољно да констатујемо демографско опадање ако не стварамо заједнице које пружају сигурност, могућност учешћа и солидарност. Та одговорност не припада искључиво држави, иако је њена улога пресудна. Она се тиче локалне заједнице, институција, удружења, наших парохија и, на крају, свакога од нас.
Прва хришћанска заједница, како је описана у Дјелима апостолским, није се ограничавала на заједничко вјерско увјерење. Њени чланови дијелили су живот и бригу о својим потребама, тако да нико не остане без помоћи. То искуство и данас представља смислен предлог начина живота — не као повратак у идеализовану прошлост, већ као стваралачки одговор на савремене потребе.
Можемо, дакле, поново промислити о устројству наших парохија и радити на томе да оне постану отворени простори сусрета и учешћа. Нека свака парохија постане мјесто гдје се на младе неће гледати само као на примаоце савјета, већ као на личности које имају свој глас, иницијативу и стваралачке могућности. Мјесто гдје ће породице налазити суштинску подршку, гдје ће се генерације сусретати и гдје ће људи заједнички предузимати активности како би одговорили на потребе своје заједнице.
Црква није позвана да замијени државу нити да понуди готова рјешења за сложене друштвене проблеме. Позвана је, међутим, да покрене снаге заједништва. Да подстиче учешће, добровољни рад, сарадњу и солидарност. Да допринесе стварању окружења у којем се човјек неће осјећати усамљено пред својим тешкоћама.
Јер демографски проблем не рјешава се само подстицањем рађања. Он захтијева и изградњу друштва које је свјесно да вриједи да траје. Друштва које младе не оставља саме, већ их позива да постану његови активни чланови, да доприносе, да стварају, да припадају. Јер будућност није само нешто што чекамо да дође. Она је нешто што смо позвани да заједно стварамо.
То је и једна суштинска димензија свједочења Цркве данас: да личну стрепњу преображава у заједничку одговорност, а несигурност у могућност заједништва, учешћа и наде.
Пренесено из новина „Православна истина“ („Ορθόδοξη Αλήθεια“)
