Српски и чешки народ повезују вјековне духовне и културне везе, о којима свједоче животописи бројних Чеха који су свој живот и дјело уградили у историју Српске православне цркве. О том насљеђу, али и савременом животу православних вјерника у Чешкој, за Радио Светигору говорио је протојереј-ставрофор Срђан Јаблановић из Прага, поводом представљања књиге „Чеси у Српској православној цркви“, у оквиру традиционалних Дана српске културе у Чешкој.
Књига је објављена на српском и чешком језику, у издању Српско-чешког удружења „Беседа Петроварадин“, а припремили су је професор др Јоже Сивачек, мр Андреј Кубичек и Ружа Колачек. Представљање публикације пратила је и изложба посвећена знаменитим личностима које су допринијеле развоју српско-чешких односа, међу којима су и оне које је Православна црква прибројала светима.
На промоцији су говорили професор Сивачек и Ружа Колачек, а међу гостима је био и јеромонах Сергеј Јуришић, професор Карловачке богословије. У културно-умјетничком програму наступили су богослови из Сремских Карловаца, под руководством диригента Јована Стојановића, као и фрулаш Драгослав Степановић, поријеклом са Косова и Метохије, који живи у Прагу. Присутне су поздравили и амбасадор Србије Борислав Векић и Марина Перовић, предсједница Удружења Срба у Чешкој.
Говорећи о садржају књиге, отац Срђан је подсјетио да духовне везе два народа сежу још до времена Свете браће Кирила и Методија, који су на позив кнеза Растислава дошли у Моравску, ширили хришћанство и словенску писменост.
Књига почиње житијем Светог Прокопија Сазавског, чешког светитеља из 11. вијека, који се помиње и у „Охридском прологу“ Светог владике Николаја Велимировића.
„Овдје се подвизавао на ријеци Сазави, недалеко од Прага, основао манастир Светог Јована Претече и служио на црквенословенском језику. Оно што је значајно, то је да су то биле посљедње службе на црквенословенском језику на овим просторима“, казао је отац Срђан.
Међу личностима представљеним у књизи налази се и Сава Хиландарац, рођен као Славибор Бројер 1837. године у Кутној Хори, који је свој живот посветио Светој Гори и манастиру Хиландар. У Србију је дошао са тројицом дјечака о којима се старао, а касније је са њима отишао на Свету Гору. Желио је да на монашењу добије име Прокопије, по чешком светитељу, али је ипак узео име Сава, по првом српском архиепископу.
Отац Срђан је подсјетио да је Сава Хиландарац уређивао манастирску библиотеку и ризницу, старао се о драгоцјеним рукописима, међу којима и о Мирослављевом јеванђељу, писао о историји Хиландара и сакупљао биљке по Светој Гори.
„Пошто је у своје вријеме завршио и пољопривреду, сакупљао је биљке, цвијеће по Светој Гори и направио значајан хербаријум који се данас чува у Ботаничкој башти у Београду“, навео је он.
Сава Хиландарац упокојио се 1912. године, оставивши значајан траг у проучавању и очувању хиландарске баштине.
Посебно мјесто у књизи заузима Свети свештеномученик Горазд Чешки, рођен као Матеј Павлик, који је имао пресудну улогу у обнови православља у Чешкој у 20. вијеку.
Првобитно римокатолички свештеник, Матеј Павлик је са групом вјерника приступио православљу, а по благослову Српске православне цркве замонашен је у манастиру Крушедолу. За епископа чешко-моравског хиротонисан је 25. септембра 1921. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду.
„Он је невјероватно много учинио за развој православља на овим просторима, организовао Цркву, писао књиге, сабирао народ, тако да је изузетан његов значај за обнову православља на овим просторима“, истакао је отац Срђан.
Владика Горазд пострадао је 1942. године, након што су чехословачки падобранци, који су извршили атентат на нацистичког функционера Рајнхарда Хајдриха, пронашли уточиште у православном Храму Светих Кирила и Методија у Прагу.
Отац Срђан је подсјетио да владика у почетку није знао за њихово скривање, али је, када су откривени, покушао да преузме одговорност и заштити свештенство и остале људе.
„Сам владика Горазд, који о томе на почетку није знао ништа, када су они откривени, написао је писмо њемачким властима да он преузима сву одговорност за то и да не убијају те младе људе, а ни свештенике“, испричао је отац Срђан.
Владика Горазд стријељан је 4. септембра 1942. године, а Српска православна црква канонизовала га је 1961. године.
Говорећи о њему, отац Срђан је подијелио и занимљиво свједочанство о епископском жезлу које се чува у Прагу, а за које је, како је испричао, открио да је било поклон Михајла Пупина владици Горазду приликом хиротоније.
„Прије извјесног времена колеге свештеници Чеси кажу ми: ‘Оче, имамо овдје неко жезло, нешто пише на српском, па да видиш о чему се ради.’ Било је тамо у некој од фиока. Ја погледам оно жезло, а на њему пише поклон владици Горазду од брата његовог, доктора Михајла Пупина. Значи, од самог Пупина, на самој хиротонији. Ето, сада је у музеју, чува се, изложено је и то жезло“, казао је он.
Међу посебно потресним свједочанствима налази се и живот Светог свештеномученика Станислава Насадила, Чеха који је богословско образовање започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године.
Након рукоположења, службовао је у Храму Светог пророка Илије у Личкој Јесеници. Почетком Другог свјетског рата ухапшен је заједно са Светим свештеномучеником Савом Горњокарловачким и другим свештеницима.
„Када су их усташе одвеле у логор, то сам чуо у причи, кад су видјели да је он Чех, они су рекли: ‘Ти си Чех, можеш ићи.’ Хтјели су да га пусте, међутим, он није хтио да напусти владику“, испричао је отац Срђан.
Како је навео, Насадил је остао уз владику и остале свештенике, са којима је мученички пострадао 1941. године. Његови посмртни остаци нијесу пронађени.
Станислав Насадил прослављен је као свештеномученик и у Православној цркви чешких земаља и Словачке, а свечаност канонизације одржана је 9. јуна 2019. године у Кошицама.
Отац Срђан је поменуо и занимљив податак да је Насадилов праунук монах Пајсије, сабрат манастира Ковиљ, што је назвао још једним свједочанством о наставку духовних веза два народа.
Књига доноси и животописе других Чеха који су оставили значајан траг у Српској православној цркви, међу којима су протојереји-ставрофори Емилијан Божетић Глоцер и Бранко Антонин Цисарж, као и свештеномученик Владимир Петржек, пострадао током нацистичке окупације Прага.
Отац Срђан је подсјетио и на то да је обнова православног црквеног живота у Чешкој током прве половине 20. вијека била нераскидиво повезана са Српском православном црквом, под чијом је јурисдикцијом чешка православна заједница дјеловала прије послијератних промјена црквене управе.
„Морам само да поменем да је Чешка православна црква до 1947. године била под јурисдикцијом Српске православне цркве. Отуд и назив ове књиге ‘Чеси у Српској православној цркви’“, нагласио је отац Срђан.
Литургија није престала ни након затварања храма
Говорећи о савременом животу православних вјерника у Прагу, отац Срђан је истакао да се духовне везе два народа настављају кроз богослужбени живот, културне програме, издаваштво и међусобне посјете.
Посебно је указао на тешкоће са којима се суочава заједница при Храму Успења Пресвете Богородице на Олшанском гробљу у Прагу, гдје служи. Како је навео, храм је већ око двије године затворен одлуком градских власти, званично због реконструкције, мада он сматра да разлози нису само те природе.
Упркос томе, богослужбени живот није прекинут.
„Ми већ, ево, једанаесту годину служимо Литургију сваки дан. И та служба није прекинута ни до данас“, казао је отац Срђан.
Након затварања храма, вјерници су наставили да се окупљају у простору некадашње мале библиотеке, у приземљу једне зграде, који у шали називају „катакомбом“.
Заједницу чине православни различитих националности – Срби, Чеси, Украјинци, Руси, Грузини, Македонци, Грци и вјерници из других крајева. Међу њима је и велики број избјеглица из Украјине.
„То је једна васељенска Црква у малом. И заиста, заједница је опстала, тешко је људима, али се сналазимо“, истакао је отац Срђан.
Подсјетио је да је православним вјерницима помогла и Римокатоличка црква, уступивши им већи простор за богослужења недјељом и празницима.
„Служба није престала“, нагласио је он, додајући да се, поред свакодневних литургија и помена, обављају крштења, вјенчања и други обреди, како у Прагу тако и изван њега.
О значају овог храма свједочи и чињеница да се у његовој крипти чувају посмртни остаци 130 војника са простора некадашње Краљевине Србије, Хрватске и Словеније који су страдали у Првом свјетском рату.
У крипти се налази и спомен-крст посвећен краљу Александру Карађорђевићу, у којем се, према ријечима оца Срђана, чува дио његове кошуље натопљене крвљу приликом атентата у Марсеју.
„То је овдје још 1935. године урађено, и то највеће звоно на цркви је поклон краља Александра Карађорђевића“, подсјетио је он.
Праг је наш словенски Оксфорд
Отац Срђан је говорио и о српској заједници у Прагу, процјењујући да она броји неколико хиљада људи. Чине је Срби из различитих крајева, међу којима су породице из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе, као и млади који долазе на студије или запослење.
„То је једна мала, али компактна заједница“, казао је он, наглашавајући да се, уз црквени живот, његују и бројни културни садржаји.
Посебно је издвојио Дане српске културе.
Осврћући се на мисионарски рад у Чешкој, отац Срђан је казао да православље привлачи нове вјернике. Према његовим ријечима, током година службе лично је крстио око стотину Чеха који су приступили православљу.
Међу познатим Чесима православне вјероисповијести поменуо је и прослављеног хокејаша Јаромира Јагра, за којег је казао да је крштен у Храму Успења Пресвете Богородице на Олшанском гробљу.
„Многи који осјете ту благост, као и у вријеме Горазда, и данас дођу, прилазе, питају, па се онда и крштавају, и послије долазе на службе“, навео је отац Срђан.
Подсјетио је и на богатство српске писане баштине у Чешкој, гдје се, према његовим ријечима, чува око 150 српских рукописа, међу којима је и препис Студеничког типика. У прашком Народном музеју чува се и примјерак Рујанског четворојеванђеља, једне од најстаријих штампаних књига насталих на простору данашње Србије.
Говорећи о бројним српским умјетницима, научницима и ствараоцима који су се школовали или радили у Прагу, отац Срђан је, уз осмијех, казао:
„Ја се шалим, али увијек кажем: Праг, то је наш словенски Оксфорд.“
Кроз сусрете и доброчинство чувају се духовне везе
Говорећи о мисији Православне цркве у Чешкој, отац Срђан је истакао да се духовне везе са српским народом његују и кроз поклоничка путовања, међусобне посјете и хуманитарне активности.
Посебно је указао на повезаност православних вјерника из Чешке са Косовом и Метохијом, чије светиње редовно посјећују, пружајући притом помоћ српском народу који тамо живи. У овим активностима, како је навео, учествују не само Срби већ и бројни Чеси, као и православни вјерници из других европских земаља.
„Не само наши људи, него и Чеси. Чеха има пуно исто који понесу помоћ“, казао је отац Срђан, поменувши и групу из Дрездена која посјећује Косово и Метохију и доноси хуманитарну помоћ.
Посебно су живе и везе са Митрополијом црногорско-приморском. Отац Срђан је подсјетио на посјету архиепископа прашког и чешког Михаила Црној Гори, током које су обишли бројне светиње и учествовали у богослужењима и помену блаженопочившем митрополиту Амфилохију.
Поменуо је и посјете Прагу протојереја-ставрофора Остоје Кнежевића, затим сестринства Острошког метоха, чије су монахиње у два наврата доносиле одежде и митру Светог Василија Острошког на поклоњење вјерницима у Прагу. Духовну и културну повезаност потврђују и бројна гостовања свештеника, поклоничких група и хорова из Црне Горе, међу којима су и хор „Јединство“ из Котора, као и хор „Преподобне мати Ангелине” из Никшића.
Изражавајући жељу да поново посјети Црну Гору, отац Срђан је казао да га бројне свештеничке обавезе већ дуже вријеме спречавају да путује.
„Радо бих дошао. Надам се да ће то бити ускоро. Ја сам нисам био, дуго времена не стижем од тих обавеза уопште по тим нашим просторима, па једва чекам да дођем“, казао је протојереј-ставрофор Срђан Јаблановић из Прага, гостујући у програму Радија Светигоре.
О. Б.
Фото: лична архива протојереја-ставрофора Срђана Јаблановића
