Пошто су се слегли утисци са 25. Православног дјечијег сабора и вјерска настава у нашој Митрополији кренула својим редовним током у нову школску годину, вјероучитељица Зденка Јовићевић, добитница признања Вјероучитељ године, говори о свом дјетињству, животу у Цркви, као и о вјероучитељском позиву.
Она је дугогодишњи просвјетни радник и своје богато искуство, службу и љубав према дјеци, природно надограђује и уздиже кроз вјероучитељску службу и тако је узор и ослонац многим вјероучитељима. Активно учествује у активностима Катихетског одбора, кроз припрему и реализацију креативних радионица, показује спремност да своје знање, искуство и дарове стави у службу унапређења вјерске наставе.
Прије доласка у Ријечку парохију, вјероучитељску службу са великим успјехом обављала је у команско-бандићкој парохији, гдје је, у средини руралног карактера и са малим бројем дјеце, успјела да окупи значајан број ученика и покаже да се вјеронаука може успјешно развијати и у таквим условима. По постављењу њеног супруга на Ријечку парохију, Зденка одмах покреће рад са дјецом и обнавља школу вјеронауке у Ријеци Црнојевића, што се могло видјети и на свечаном отварању овогодишњег Дјечијег сабора, када су дјеца из ове школе вјеронауке поздравила сабране својом пјесмом.
Дјетињство
Радо се сјећам свог раног дјетињства. Са родитељима, старијом сестром и братом живјела сам у скромној каменој кући у Загоричу. Пред мој седми рођендан стигла је и млађа сестра. Видим себе у типичном примјеру патријахалне породице , у којој су дјеца уз огроман родитељски труд и примјер васпитавана и подизана. Мајка је бдила над свима нама, док смо свакодневно, често до касно у ноћ, чекали оца да се врати са напорног рада. Умјесто умора са његовог лица би увијек заблистао осмијех.
Наш дом био је увијек отворен за многе људе. С обзиром на простор с којим смо располагали, дјеца су често била присутна када су се водили разни разговори, тако да су моји први учитељи биле тетке, баке, угледни гости, разне животне околности којих није било мало.
Уз старију сестру и брата научила сам да читам и пишем прије поласка у школу. Прва пјесма коју сам самостално научила била је Химна Светом Сави. Учила сам је из црквеног календара. Тада нисам знала њену мелодију, већ сам је радо рецитовала. У то вријеме у нашој кући није било много приче о вјери, цркви, побожности. Кроз татино свакодневно „Помози Боже“, у лијепим и тешким тренуцима „Божија воља“, мајкину чесницу у коју би ставила свијећу и окупила нас да се прекрстимо и ломимо колач, пост за Бадњи дан и велики петак, знала сам да Бог постоји.
Те 1980. године, са усељењем у нову кућу, нашу породицу чине богатијом дјед и баба који су одређени период живјели са нама. И опет ћутање и примјер. Дјед је свакодневно читао Свето Писмо које је, умотано у листу новине, било на столу доступно свима, а баба би по башти сакупљала јестиве травчице и правила посну чорбу. Понекад би рекли оцу: „Треба дјеца да се крсте.“ Са њом сам први пут ушла у цркву Светог Ђорђа, поред које сам пролазила сваког дана на путу до школе.У то вријеме није ми било јасно зашто се сви обреди одвијају тихо, породично. Из данашњег угла видим мајку, уплашено сироче, чија је породица вишеструко страдала у току Другог свјетског рата, растргнуту између жртве, увјерења и наде у дјецу која су одрастала и учила у доба комунизма. Посебну „тешкоћу“ сам јој причињавала ја, која сам хтјела све предмете да научим за петицу.
Живот у Цркви
Живот је текао својим током, за који често нисам знала куда ме води. Понекад бих се питала „Зашто мени?“ , али брзо бих се сјетила и оних татиних „Божија воља“.
Крстила сам се заједно са супругом и најстаријом кћерком 1994. године. Од тада за нас почиње нови живот. Уз породицу и спремање за учитељски позив, доста времена проводила сам у цркви. Помно сам слушала и упијала читање Светог Јеванђеља, читање Апостола, бројне бесједе, а посебно ме је радовало читање Пролога.
Наша дјеца су дуго година похађала часове вјеронауке при цркви Светог Ђорђа, гдје се и мени пружила могућност да више времена проводим са њима, како у цркви тако и на многобројним догађајима. Посебно оним којима би присуствовао блаженопочивши Митрополит Амфилохије. Зато често кажем да су и дјеца учила мене.
Црквена заједница увијек ми је пружала осјећај пуноће, прихваћености, цјелине, познанства без имена, пријатељства без интереса. Често се ријечима не може исказати осјећај Божије љубави међу људима које први пут сријећемо.
Родитељски примјер је од неизмјерног значаја за свако дијете, како у свакодневном животу, тако и по питању вјере. Водећи рачуна о свом животу, својим поступцима, интересовањима, родитељ у великој мјери трасира пут својој дјеци. Почевши од разговора које воде, преко активности, разних садржаја, литературе, родитељ је тај који највећим дијелом усмјерава и васпитава дијете за живот. Данас су бројне могућности али и бројни изазови пред сваким од нас. Зато је обавеза сваког родитеља да пази на васпитање и одрастање свог дјетета.
Ми родитељи смо позвани да у овом брзом начину живота на прво мјесто ставимо породицу. Да дјецу вежемо за Цркву, усмјеравамо их на часове вјеронауке, гдје ће кроз заједницу и живот у Христу градити себе, а истовремено васпитавати се да чувају и поштују тековине друштва, вјеру и традицију.
Учитељски и вероучитељски позив
Учитељски позив ми се допадао од дјетињства, по угледу на своју учитељицу и бројне наставнике који су ми предавали. Њиме се са задовољством бавим готово три деценије. Поново бих бирала исти позив, јер рад са дјецом, љубав и задовљство које осјећам при њиховом учењу, одрастању и успјеху не бих мијењала, а бити вјероучитељ за мене представља неизмјерну част и одговорност. Свако дијете је Божији дар који заслужује да зна истину о свом Творцу. На вјероучитељу је да настоји да гради добар темељ у вјерском васпитању, да помогне дјеци да у свакодневном животу разумију и примијене вриједности вјере.
Вјеронаука у сеоској средини
Организовати вјеронауку у сеоској средини, у нашим условима није нимало лако. Породице које долазе на Свету Литургију углавном живе у градовима. Огромна љубав, вјера и свијест о важности очувања Цркве и села, у малом броју доводи их у Цркву. Уз Божију помоћ, почели смо са часовима у новој школској години у обновљеној школи вјеронауке на Ријеци Црнојевића.
Комбинована настава
За вјеронауку су најзаинтересованија дјеца од раног школског узраста па до четрнаесте, петнаесте године. Тада они утврђени и најактивнији остају, поједина дјеца уколико имају услова придружују се старијим групама или већ сами бирају садржаје, литературу… Нека дјеца полазе за новим интересовањима.
Рад у комбинованој настави је отежан али има и својих предности. Уз добру организацију часа, дјеца су у могућности да сарађују, старији ученици бивају узор и подршка млађима.
Док млађи савладавају ново градиво, старији обнављају и допуњују своје знање. Посебно буду лијепи тренуци заједничких активности, гдје се дјеца најчешће труде да дају свој максимум.
Није лако, али сваки вјероучитељ треба да промисли о улози која му је повјерена, да се труди да је оправда. На свако дијете треба да гледамо са љубављу и жељом да допринесемо да израсте у што бољег човјека. Можда се у оваквом виду наставе мало лакше сналазим, јер имам искуство и учитељско образовање, али знање се свакако прије свега стиче трудом, вољом и залагањем. Такође, данас имамо много начина да стичемо и употпуњујемо знање, кроз разговор са искуснијим колегама, на примјерима других, кроз литературу, едукативне онлајн канале, властиту праксу…
Титула Вјероучитељ године
У животу сам се доста трудила никада не очекујући награду. Рад је за мене свакодневница, живот. Ово признање ми је донијело неизмјерно изненађење и радост, посебно јер је уручено од стране уваженог Митрополита, господина Јоаникија. Захвална сам Катихетском одбору и свима који су сматрали да заслужујем да понесем ову титулу. Она ме подстиче и обавезује да се трудим у свом даљем раду. Изнад свега, она је за мене потврда мог опредјељења, учења, вјеровања, које сам једног Савиндана, давне 2001. године ставила у стихове:
„Што је то што нам даје снагу?
Вјера!
Што је то што нас напријед тјера?
Вјера!
Што је то што нам даје наде,
Што у надању држи и старе и младе?
Вјера!
Вјерујем да ћемо једном сабрати
и добра и лоша дјела,
да ће нам као трен изгледати
ова стварност цијела.“
Тијана Лекић
