У спомен на знаменитог светогорског старца Георгија Витковића, који се упокојио 9. септембра 1972. године у својој скромној монашкој келији у Русику.
О. Георгије рођен је 24. септембра 1920. године у селу Мируши у Херцеговини. Крштен је у манастиру Добрићеву са световним именом Бранко. Рано је остао без родитеља, а о његовом одрастању и васпитању бринуо се рођак, Митар Витковић. Основну школу завршио је 1932. године у Билећи са одличним успехом. Средњу, инжењерско – подофицирску, школу завршио је 1941. године, такође са одличним успехом.
Почетком рата 1941. године, као војни обавезник, спроведен је у Италију, затим је две године касније пребегао у Француску, да би 1946. године коначно прешао у Немачку, где је завршио осми разред гимназије и велику матуру, а убрзо је уписао и студије машинства и електротехнике.
Током боравка у Минхену, једне вечери након вечерњег богослужења, упознао је Милана, касније монаха Митрофана Хиландарца, са којим је у скромном студентском стану често разговарао о монаштву и великим монашким узорима. У новембру 1952. године напустио је студије машинства и електротехнике и прешао на Православни теолошки институт Св. Сергија у Паризу. Међутим, будући већ увелико опредељен за монаштво, Бранко се у престоници Француске није дуго задржао и 1954. године допутовао је у Палестину.
Након поклоњења Христовом гробу и осталим поклоничким местима Свете Земље, са одлуком да се замонаши, запутио се у Лавру Преподобног Саве Освећеног недалеко од Јерусалима. Игуман и братство Лавре одмах су примили Бранка за искушеника, добио је благослов за одевање подрасника и прво послушање манастирског водича и кустоса. То послушање поверили су му зато што је течно говорио неколико европских језика. Међутим, по Божијем промислу, искушеник Бранко убрзо је морао да напусти манастир, без оправданих разлога, само зато што је као странац постао сумњив тадашњим властима, које су га том приликом протерале у Сирију.
Нашао се у великом искушењу, без неопходних новчаних средстава за наставак пута. Пронашао је православни храм у Сирији и искрено се обратио Господу за помоћ. Било је вече, а молитву искушеника Бранка прекинуо је непознати човек, који је истовремено изустио неколико неразумљивих речи, пружио руку као знак поздрава и у стиснутој шаци оставио 10 фунти. Управо у том храму у Сирији, још увек као искушеник, о. Георгије одлучио је да оде на Свету Гору. Како је морао прво до Цариграда по потребне дозволе, притом свестан чињенице да и даље нема довољно новца за далеко путовање до Атоса, запутио се у Цариград пешке.
Пошто је препешачио и коначно допутовао до Цариграда, три дана је мирно седео на степеништу Васељенске Патријаршије и чекао исход. Уместо дозвола добио је писмену препоруку за Атину, како би редовним путем прибавио документа за Свету Гору. Наставио је пешачење, а по доласку у Атину упутио се у Министарство спољних послова, где му је речено да се пријави у избеглички логор „Ловрион“, одакле ће моћи да реши спорно питање докумената за наставак пута ка Атосу. Поново се није сложио са одлагањем и тихо и молитвено седео је на степеништу Министарства, што је било повод и полицијске реакције. Међутим, није се поколебао, процедура је убрзана, добио је неопходне папире и 1955. године закорачио је у Богородичин врт и Свети манастир Хиландар.
У Хиландару је са радошћу примљен као нови млади искушеник. Сви су приметили Бранкову способност, образовање, чисту побожност и спремност да изврши свако послушање. Био је изразито трудољубив и неуморним подвизима припремао се за монашење. У Хиландару, у то време идиоритмијском манастиру, провео је пуних осам месеци, да би се касније, жељан самоће и пустиножића, настанио у оближњем хиландарском скиту Пресвете Тројице – Спасове воде.
Искушеник Бранко упознао је током боравка у Хиландару јеромонаха Наума Миљковића, потоњег старца Стефана Каруљског, који је у српски манастир на Атосу дошао са још тројицом искушеника из Србије. И јеромонах Наум повукао се из Хиландара у жељи за исихастичким животом. Прешао је привремено у манастир Св. Пантелејмона, где је примио велику схиму и ново монашко име Стефан. Међутим, о. Стефан није дуго остао у руском светогорском манастиру, већ се убрзо повукао у неприступачну и сурову светогорску пустињу, Каруљу. Управо је о. Стефан замонашио у малу схиму искушеника Бранка у хиландарском скиту Пресвете Тројице са монашким именом Георгије.
Након упорног тражења по читавој Светој Гори, новопострижени монах Георгије коначно је пронашао духовника, Преподобног старца Јосифа Исихасту у Новом Скиту, где је остао шест месеци. Преподобни старац Јосиф обезбедио му је оближњу и доста запуштену келију за подвизавање. Под његовим духовним руководством, монах Георгије стекао је дар непрестане молитве, а затим се, са благословом старца, удаљио из Новог Скита и преселио у Русик. Једно време боравио је и у посници Св. Саве у Кареји.
Пошто је добио одобрење управе руског манастира за дужи боравак, настанио се у напуштеном конаку старог руског манастира, крај куле на врху које је седамнаестогодишњи принц Растко Немањић примио постриг и постао монах Сава. Руско братство замонашило је монаха Георгија у чин велике схиме, након чега је многоструко умножио монашке трудове. Обичним данима хранио се једном дневно, претежно сувим хлебом, а суботом, недељом и празницима два пута, обично дивљим растињем са минимално уља, што је сматрао празничном храном. Животописац о. Георгија, блажене успомене о. Јован Радосављевић, записао је да се старац непрестано молио помоћу бројаница од 300 чворова. По 20 таквих бројаница свакодневно је окретао током дана уз преко 500 метанија. Његова молитва била је у складу са дисањем и откуцајима срца, а његови подвизи убрзо су се прочули међу Светогорцима, који су са дивљењем непрестано притицали о. Георгију по духовни савет и утеху. О. Георгије редовно је посећивао Преподобног старца Јосифа Исихасту, исповедао се и богатио старчевим опитним духовним искуством.
Упокојио се 9. септембра 1972. године у својој скромној монашкој келији у Русику, где је првобитно био и сахрањен. Пре једанаест година, мирисне кости о. Георгија пренете су у матични Свети манастир Хиландар.
О. Митрофан Хиландарац више пута је говорио: „Од свега што је о. Георгија карактерисало, на мене је највећи утисак чинила његова радост. (…) Из њега је избијало оно радосно усхићење, само њему својствено. И то увек, и када је бивао у благодатном стању, и у стању сухоте, то су стања која пустињачки живот наизменично прате. (…) Говорио је: — ми смо деца Васкрсења. Нама монасима без ускршње радости није могуће ни живети ни спасити се“.
Извор: Хиландар.орг
