Евхаристијским сабрањем у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, данас, у 14. недељу по Педесетници, началствовао је старјешина овог древног храма протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење, свештенослужитеља Гојка Перовића, Милете Кљајевића, Драгана Станишића, Јована Радовића и Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића.
На литургијске возгласе одговарао је Хор „Свети Сава“, под руководством Снежане Поповић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се, началствујући свештенослужитељ, прота Шљиванчанин:
,, Чули смо ријеч Божију која нас надахњује и васпитава за наш живот – поучава нас о историји спасења али првенствено нас надахњује и показује какав би наш живот требао да буде.
Чули смо о свадби коју цар припреми своме сину. Ову јеванђелску причу можемо тумачити историјски, да је повежемо са нашом историјом спасења.
Тај цар, ко би други био него Господ, а шта је свадба царевог сина – него, долазак Господа нашега Исуса Христа у овај свијет и његов позив да идемо за њим и у царство које нам је припремио.
Ако гледамо историјски, Господ је један народ изабрао, али се тај народ није одазвао на позив, да учествују у свадби царевог сина.
Шта ми из ове приче можемо извући као поуку или на шта она нас опомиње ?
Овим позивом на свадбу, често се појашњава слика царства Божијега, самом свадбом зато што је свадба увек синоним за љубав, заједничарење, радовање и за истински однос, – јер нико на свадбу не иде, једино они који га воле и поштују. Зато се свадба често користи у Старом завјету, као слика царства Божијега.
А за нас хришћане који живимо, то је позив да учествујемо у царству Божијем, Сина Господа Исуса Христа, да будемо учесници Његовога живота.
Видимо да нас Господ позива ништа мање него у свој живот, позива нас да будемо учесници свога живота, живота Божијега.
А како се ми одазивамо, то видимо из данашњега Јеванђеља и у сваком овом човјеку који се изговарао можемо препознати себе.
Ми често, нађемо претежније ствари од Божијег позива и често се занимамо, многим мање важним или уопште неважним стварима, од тога да чујемо глас Божији, да се на тај глас одазивамо.
А видимо колика је љубав Божија, која нам дарује себе и позива нас у живот вјечни. И зато нас Јеванђеље опомиње, – да глас Божији, позив на заједницу са Богом које је најприсније у овој светој служби, – да нема претежнијег позива нити обавезе на коју би се требало одазвати; али то што се одазивамо, опет није гарант, да смо прави у томе.
Чули смо, када је Господар позвао све људе на гозбу, препознао једнога и рекао да није обучен у свадбено рухо; Господ мисли на то, са каквим односом и расположењем, стањем духа, долазимо на ту свадбу.
Да ли искрено долазимо Богу, да ли у нашем односу према Богу има лицемерја, лажи, формалности ? Тако бисмо могли гледати ову опомену, немања свадбеног руха. Да ли је наше срце, биће отворено за благодат Божију, да ли Богу постављамо још нешто равно? Оно што никако хришћанин, који се именује именом хришћанским и жели звати хришћанином и вјерником православним, ништа Божијем позиву не би требало да претпоставља; зато што је то позив у заједничарење са Богом у оно што је најважније, што је исто за свакога човјека.
Много се ми браћо и сестре, разликујемо као људи. Тако и треба, јер нас је Бог различите и створио, али оно што је исто сваком човјеку, је то да се одазивамо на Божији позив и да тај позив Божији ставимо на право мјесто и да отворимо срца и душе, да се одазивамо не лицемјерно, него искрено, отворено – да не буде да један дан служимо Богу а други дан да служимо ђаволу. Е то је то, немање свадбенога одијела, за свадбу царевога сина. И то је опомена нама – да свагда гледамо, како да се одазивамо на тај позив.
Ако се ми одазивамо искрено на Божији позив, и искрено идемо Божијим путем и ако Бога ставимо на прво мјесто, све оно што будемо радили, које као људи треба да завршимо, то је природно – и то нам је Бог дао и да будемо родитељи и да будемо постављени на друга мјеста гдје имамо одговорност за друге; све су то важне обавезе, и Богом дане. Али, ако ова прва и најважнија није како треба – онда тешко да ћемо и ово друго моћи да радимо како треба.
Ако нам Бог није на првом мјесту, питање је да ли све друго можемо посложити на своје мјесто; ако нам је Бог на првом мјесту, онда ћемо имати могућности, знања и способности да све друго поставимо на своје мјесто, да мозаик нашега живота сложимо како треба.
Зато је у свијету много смућености, много људи који не знају куд иду и шта раде. Дођу, немају никаквог проблема – међутим, не могу да ухвате неки правац животни, стално су спутани, замршени; А зашто је то ? Зато што онај први главни циљ, нијесу погодили; или оно што је прво и главно, – нијесу ставили на своје мјесто.
И онда, како ћеш сложити животни мозаик, ако ону прву главну тачку, први камен на коме све почива, нијесмо ставили на своје мјесто.
Да се обучемо у свдбено рухо искрености и врлине, покајања – свега онога што нам је Црква дала и што нас Бог учи, како бисмо ишли Божијим путем и како бисмо се одазивали на божански позив и били истински учесници, свадбе царевога сина, кроз ову свету службу, а онда, ако Бог да и у царству Божијем које нам доноси ова служба “ – поручио је началствујући свештенослужитељ, протојереј Мирчета Шљиванчанин.
По примању светих Христових тајни, заједничарење је настављено у Светогеоргијевском дому уз трпезу љубави за коју су се се побринуле сестре црквеног Хора „Свети Сава“ на челу са, госпођом Снежаном Поповић.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
