Светом литургијом у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, данас, 16. августа, предстојао је старјешина храма протојереј Никола Пејовић уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића и Игора Балабана, протојереја Миладина Кнежевића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Прије приступања светој тајни причешћа сабранима се обратио отац Никола Пејовић који је, тумачећи јеванђелску причу о немилосрдном слуги, указао на тајну праштања као један од темеља хришћанског живота, али и као неопходан услов да човјек и сам постане причасник Божије милости и благодати.
Нагласио је да ријеч Христова никада не припада само једном историјском тренутку, нити је упућена искључиво ученицима који су је непосредно слушали. С тим у вези казао је да је Јеванђеље вјечно жива ријеч Божија која се непрестано обраћа сваком човјеку и призива га да оно што чује преточи у властити живот.
Говорећи о јеванђелској причи о слуги којем господар опрашта велики дуг, али који потом није спреман да покаже исту милост према своме дужнику, отац Никола је указао да Господ пред човјека поставља једно од најдубљих мјерила његовог духовног живота.
«Ни пост, ни молитва, ни форма спољашње побожности не могу бити одвојени од спремности да опростимо ономе ко нам је сагријешио. Ако не опростите сагрешења вашег брата и вашег ближњег, ни Бог неће вама опростити“, подсјетио је прота Никола, наглашавајући да се управо у способности праштања открива стварна мјера наше вјере:
„Темељ наше вјере, нашег поста, наше молитве, наше побожности и мјера те наше вјере јесте мјера спремности да опростимо ближњем свом. Опростити, то је много дубока ријеч. Она се на грчком каже ‘синхоро’, а то значи: ‘хорос’ је простор. Опростити некоме значи дати му простор у своме срцу, отворити своје срце и простор свога срца и своје душе. Да се тај наш брат са свим својим слабостима, немоћима усели у наше срце. И зато је опроштај услов и да Бог нама опрости, али и да ниспошље благодат Духа Светога у то наше срце, у коме заједно са нашим братом станује и Бог.“
Јеванђелска прича о опроштеном дугу зато је, како је казао, нарочито значајна на почетку Богородичиног пост, јер се посни подвиг не исцрпљује у уздржању од хране, већ треба да води преображају срца, помирењу са ближњима и откривању милости Оца небескога:
«И зато је ова Јеванђелска прича један добар темељ и за ове посне дане. Да опростимо једни другима, да у том опроштају видимо милост Оца нашега Небескога, видимо дом Очев, Оца небескога који је испуњен љубављу, који је испуњен радошћу, који је испуњен спремношћу да нас увијек, када смо ми за то спремни, пригрли и да нас настани и да нам направи простор у срцу своме и у царству небескоме. Тако и ми да правимо простор за наше ближње, да опростимо једни другима и да тако, опраштајући једни другима, помирени једни са другима, принесемо и ову бескрвну жртву, принесемо и молитву, принесемо и вапај Господу Богу да и нас помилује, да и нама опрости и да и нама дарује благослов свој.“
Прота Никола је подсјетио на чињеницу да је истинско праштање један од најтежих подвига човјековог срца. Много је лакше, казао је, говорити о праштању него заиста разбити у себи „љуштуру“ повријеђености, гњева и самооправдања. Човјек се често затвара у увјерење да је искључиво он у праву, чувајући тако своју повријеђеност, али истовремено затварајући срце и за ближњега и за Божију благодат.
„Јер све док не опростимо, а то је јако тешко, није то нимало једноставно — лако је то изговорити, али је јако тешко — док то не учинимо, док не разбијемо ту љуштуру своје љутње, свога гњева, своје самодовољности, своје потребе да непрекидно остајемо у том стању гдје кажемо и оправдавамо се: ‘Ја сам у праву, то је тако требало, није смио то да ми уради, нисам могао да му то дозволим…’ Док год има та љуштура, док се то не разбије и док не отворимо простор за ближњега, нећемо отворити простор ни за благодат Божју.“
Закључујући своје пастирско слово ријечима: „Бог нека вас све благослови“, прота Никола Пејовић још једном је подсјетио да истински пост започиње у човјековом срцу — тамо гдје се, кроз покајање, праштање и љубав, руше зидови који нас одвајају једне од других и отвара простор за ближњега, а самим тим и за благодат Божију.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
