Поводом обиљежавања великог јубилеја – 150 година од Битке на Фундини, вечерас је на Орљеву у Кучима, у организацији Српског националног савјета Црне Горе, а под покровитељством Скупштине Црне Горе, одржана свечана академија.
Уводним словом сабранима се обратио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је подсјетио на историјски значај Фундинске битке и њено мјесто у борби Црне Горе за слободу.
Митрополит је казао да је све почело на Видовдан 1876. године, када је књаз Никола прогласом позвао народ у рат против турске војске ради ослобођења и уједињења српског народа, увјерен да за тај подвиг има безрезервну подршку својих Црногораца.
У бесједи је наглашено да Фундинска операција није представљала само успјешан војни подухват Црне Горе у Вељем рату, већ једно од најславнијих поглавља њене борбе против Османског царства. Посебно је истакнуто да је након побједа на Вучјем долу и Фундини Османлијама постало јасно да је само питање времена када ће Црна Гора наставити ослободилачки поход према Метохији и Скадру.
Говорећи о самим борбама, Митрополит је подсјетио на заслуге војвода Марка Миљанова и Илије Пламенца, као и на јунаштво Куча, Братоножића, Мартинића, Цеклињана и Љуботињана, којима је, како је казао, припала „слава Његошевих ловорика у стиховима“.
Посебно је нагласио да величина Фундинске побједе није само у војничком успјеху, већ и у измирењу племена, без којег, како је истакао, не би било ни славне побједе, нити каснијег проширења Црне Горе и њеног међународног признања на Берлинском конгресу.
Закључујући бесједу, Митрополит Јоаникије поручио је да Фундинска побједа и данас треба да буде надахнуће за јединство и превазилажење подјела.
„Да би нас јединствена побједа на Фундини научила да побјеђујемо у новим биткама које данас водимо. Да побиједимо бијелу кугу и наше међусобне подјеле, па ће бити доста. Да би нас Божји благослов, који је осјенио наше претке на Фундини, и данас духовно обједињавао, надахњивао и кријепио, да побиједимо у свакој бици за слободу и славу Црне Горе. Амин, Боже дај!“, поручио је Митрополит Јоаникије.
Током свечане академије Високопреосвећеном Митрополиту Јоаникију уручена је Медаља Новака Милошева, одликовање које је Скупштина Црне Горе установила поводом обиљежавања 150 година од Битке на Фундини.
Медаљу је Митрополиту уручио предсједник Скупштине Црне Горе г. Андрија Мандић.
Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија.
Све је почело на Видовдан 1876. године, Прогласом књаза Николе цијелом народу, да Црна Гора ступа у најправеднији рат против Турске, да заједно са својом сестром Србијом, освети Косово и са њега васкрсне давно сахрањену слободу српског народа.
Књаз је био потпуно увјерен, да за тај рат, ради свенародног ослобођења и уједињења, има безрезервну и јуначку подршку својих Црногораца: Ја вас нећу позивати као кнез Лазар „Ко не дође на бој на Косовo…“ то ми није потреба, јер знам: сви ћете за мном!
Прије је била неслога, а сад је слога!
Мурат доби царство наше, Мурату га и отети ваља!
Фундинска операција јула и августа 1876. године, није само успјешан војни подухват Црне Горе у Вељем рату, него једно од најславнијих поглавља њеног укупног војевања против Турске у 19. и почетком 20. вијека. Послије жестоког пораза турске војске на Вучјем долу, а нарочито после још страшнијег турског слома на Фундини, османлијама је било јасно, да је само питање дана, када ће Црна Гора кренути у ослободилачки поход према Метохији и Скадру, што се и догодило већ у Првом Балканском рату 1912. и 13. године.
Доста је речено о томе како је тадашња Јужна војска Црне Горе, под врховним заповједништвом војводе Божа Петровића, а под непосредном командом војвода Марка Миљанова и Илије Пламенца, током јула мјесеца 76-е, односила сјајне побједе у узастопним бојевима од Дољана и Какарицке горе, до Фундине и Медуна, и како је коначно разбила турску силу 2. августа на Фундини.
Због ратног распореда на терену, нијесу сви батаљони Јужне војске учествовали у чувеној Фундинској операцији. Витешка повластица да учествују припала је Кучима, Братоножићима, Мартинићима, Цеклињанима и Љуботињанима. Промислом Божијим, а због њихових ненадмашних ратних заслуга, припала им је и слава Његошевих ловорика у стиховима:
Благо томе ко се ту нагнао,
већ га ране не боле косовске!
Познате су и велике заслуге војводе Миљана Вукова за Фундину: он је са својим Васојевићима, у Полимљу, зауставио и поразио турски одред од 4.000 љутијех низама, да не продру у Куче, и ударе с леђа црногорској војсци на Фундини.
На Фундини, као и на Вучјем долу, битка је добијена оштрим јатаганима, борбом са непријатељем прса у прса. Када је књаз упитао легендарног барјактара, Новака Милошевог Вујадиновића, колико је на Фундини посјекао турских глава, овај је смирено одговорио: Бројао сам до 18 прије главног окршаја. Исто такво јунаштво показао је барјактар Мушика Томашев који је, редом кидајући турске главе, на Фундини јуначки погинуо. Но ипак, Фундинска побједа не припада ниједном појединцу, него свим јунацима заједно, који су на том знаменитом мјесту, до ногу потукли султанову војску, жртвујући се за Крст Часни и слободу златну.
Колико год истицали неспорну личну храброст наших јунака на Фундини, није то довољно да откријемо тајну, како је могла једна малобројна, и у свему материјалном оскудна војска, сваки пут, у неколико узастопних судара, разбити и поразити четвороструко бројнију и добро опремљену непријатељску војску. Јасно је да храбре војске нема, без храбрих, мудрих, родољубивих и изузетно способних војсковођа, какви су у Фундинској операцији били војвода Марко Миљанов и војвода Илија Пламенац. Јасно нам је и колико је моћан био ауторитет Марка Миљанова у Кучима, када се од његовог времена до данас, ово јуначко племе, најчешће поистовећује са њиме, а често и цијела Црна Гора. За војводу Илију Пламенца, с разлогом је речено, да су његове ратне способности, храброст, вјештина и мудрост биле на нивоу неколицине најспособнијих генерала тадашње Европе. Изузетно је било важно, током Фундинске операције, што су знамените војсковође биле једнодушне, као да су рођена браћа. Илија, као старији, имао је формалну командну надређеност, али је у свему уважавао Маркове предлоге, а Марко је поштовао Илију као непобједивог и Богом даног војсковођу. Само такве људске величине могле су измирити Љуботињане и Цеклињане са Кучима, који су од срамотне Данилове и Миркове похаре Куча, били у тешкој и опасној завади.
Ријеке њихове крви коју су јунаци војводе Илије, заједно са браћом Кучима, пролили за слободу у Фундинској операцији, однијеле су, надамо се у неповрат, и заувијек, једну од најтежих међуплеменских омраза из наше прошлости.
Јасно је, да без тог измирења не би било ни славне Фундинске побједе, нити великог проширења Црне Горе, ни њеног међународног признања на Берлинском конгресу.
Нека је вјечни спомен и слава војводама Марку и Илији због овог измирења, исто колико и због величанствене побједе на Фундини!
Да би нас јединствена побједа на Фундини научила да побјеђујемо у новим биткама које данас водимо!
Да побиједимо бијелу кугу и наше међусобне подјеле па ће бити доста!
Да би нас Божији благослов, који је осјенио наше претке на Фундини, и данас духовно обједињавао, надахњивао и кријепио, да побиједимо у свакој битци за слободу и славу Црне Горе!
Амин Боже дај!
О. Б.
