Старо Грацко – „Нису још изашли Живићи”, каже новинарка Момирка Чанковић. Недуго потом стижу испред споменика породице и потомци жетелаца који су масакрирани на јучерашњи дан пре 27 година. Соња, супруга Јовице Живића, жртве која је тада имала 29 година, носи цвеће. Види се да га је брала у својој башти и да су у њега стале заједничке године, самоћа и четворо деце коју је подизала. Цвеће у њеним тврдо стиснутим рукама изгледа као да је отргнуто из самог живота.
Село Старо Грацко једно је од најлепших на Косову и Метохији, а у њему се догодио злочин који по свирепости и некажњености иде у ред најтежих мирнодопских злочина овог простора. Свака годишњица је нека врста потврде лепоте краја и несреће која се ту догодила. Изгледа као да се сам живот заледио у лепоти и несрећи. Каснила је жетва те 1999. године. Потписан је мировни споразум, десетине хиљада војника гарантовале су безбедност за све. Мирни жетеоци отишли су у поље 23. јула 1999. и нико се није вратио.
„На нас је те вечери пало небо”, сведочио је Милан Торбица, док је показивао, прецизно као да је реч о стварима у његовој дневној соби, где су се налазиле жртве масакриране у житном пољу. Знао је где је ко страдао, коме су сакупљали делове мозга. Све о овом злочину се зна. Истражна јединица британске војске одмах после злочина, очигледно без уплива политике, урадила је темељну истрагу, ухапсила 56 људи и сачинила извештај о масакру. У обимном материјалу, који је интегрално објавила „Политика”, занимљиво је писмо, извештај, сведочење једног од главних учесника овог злочина. „Ја, Бег Шаћири, као командир јединице ’Фортуна’, изјављујем да сам након што сам прешао из зоне Дукађини у Кошаре, општина Липљан, предузео акције потпуно успешне између 27. јуна и 9. августа 1999, а 9. августа је целу нашу јединицу ухапсио Кфор. Акције које смо предузели биле су следеће: чишћење града од српских криминалаца, приморавање здравствених радника Срба да напусте центар, контрола српских станова, паљење око 30 одсто српских кућа, насељавање српских кућа и станова Албанцима којима је био потребан смештај. Акције: убиство 48 људи, рањено 17, пребијање и малтретирање.”
Овај извештај Бег Шаћири упутио је команданту такозване ОВК Шукрију Буји, који је касније био и председник Општине Липљан. У истом писму Шаћири је тражио „материјал” да нападне Добротин и Штрпце. Људе је имао, али му је фалило оружје. Све ово није било довољно да се покрене поступак, између осталог и због тога што је тадашњи шеф Унмика изјавио да је овај злочин „чин разумљиве освете”. Сваки детаљ је истражен, ухваћен је и дневник локалне фризерке Линдите Кренази, која је желела да иде у акцију у Старо Грацко. Нису јој дозволили, била је ветеран, рањавана је на Паштрику. Један од извршилаца из Старог Грацка који је знао све учеснике акције, записала је реченицу: „Немој ником да кажеш или куку…„
Од тада је реч „куку” најважнија реч Срба овог села. „Зна се и не зна се ко је починио злочин, ко је наредио и ко је убио. Једино што се са сигурношћу зна јесу имена оних који су страдали”, каже Милош Сурлић, који је говорио јуче у име породица жртава и мештана Старог Грацка. „Ми још немамо потпуне одговоре и остала су питања на која нико није одговорио и трају ране које нико није излечио. Овде нису угашени људски животи, овде је убијена душа једног лепог села, страдали су људи, па и они који нису рођени.” Сурлић је говорио о развоју села које је плански грађено, по узору на места у средњој Европи: „Злочин нам није дозволио ни да три генерације непрекидно живе заједно у овом селу стварајући темеље на које би се надовезивале генерације које долазе и само тако настаје трајна љубав према завичају.„
Парастос страдалим жетеоцима служио је изасланик патријарха Порфирија и митрополита Теодосија, епископ новобрдски Иларион Лупуловић. Он је на почетку своје беседе рекао да су мирни сељаци „покошени када су отишли да пожању трудове руку својих” и нагласио снажну везу са „нашом заветном земљом” на којој има места за све, позивајући на останак на Косову и Метохији. „Дошли смо овде растерећени, јер знамо да никоме нисмо зло учинили и никоме зло не мислимо. Замолио бих и вас да се помолимо за крвнике наше, ми смо хришћани – таква нам је вера! Ми се молимо за непријатеље наше да их Господ уразуми и да их приведе путу покајања и истине. Иако се молимо за оне који нас воле и оне који нас мрзе, ми не можемо да прихватимо лаж за истину. Не можемо да заборавимо да је Драгана Димић убијена од бомбе НАТО-а и треба да се каже да је 89 деце, и српске и албанске, убијено бомбама НАТО-а.„
Драгана Димић је имала четири године када су је у Старом Грацку, заједно са Божидаром и Јевросимом Јанковић, Радованом Одаловићем и Милорадом Стојисављевићем, убиле бомбе НАТО-а. У неправдама и кршењима права изгубили су се многи појединци и личности за које нема правде, па је Милена Парлић из Канцеларије за Косово и Метохију изјавила да је Старо Грацко симбол некажњивости злочина: „Данас се с пуним правом питамо: Да ли је мање вредно или важно када је жртва Србин? Да ли је мање важно када је у питању српска мајка, српско дете?” У истом тону говорио је у име Српске листе Далибор Јевтић и закључио да је „жалосно што нема представника међународне заједнице да се поклоне жртвама и да, на неки начин, и они буду гарант да злочин неће проћи некажњено. Иако је истрага званично затворена, ми од правде нећемо одустати.”
У Старо Грацко је дошло неколико стотина људи и мештана који ту живе, а путем кроз село, поред плоче са именима жртава, поред парастоса и ожалошћених породица, јуче је прошла и једна албанска свадба са свечано украшеним аутомобилима.
Поред венаца и цвећа које су положили представници општина Приштина, Липљан, Грачаница Славица Јанићијевић покушава да запали свеће на ветру. Ту су страдали њен отац, стриц и седамнаестогодишњи брат Новица. „Он се мени увек јавља с бубамарама. Тако га сањам”, каже.
С друге стране зида је учионица са више од десет ђака, и школа се није угасила. Миливоје Матовић, ту над свећама, каже како је 2023. године у породицама Матовића, Ђорђевића, Милићевића, Здравковића и Вујачића рођено шест беба – „пет девојчица и један дечак”.
Жртве, Старо Грацко
Жетва 23. јул 1999. године: Милован Јовановић (1969), Јовица Живић (1970), Радован Живић (1967), Андрија Одаловић (1967), Слободан Јанићијевић (1965), Миле Јанићијевић (1957), Новица Јанићијевић (1981), Момчило Јанићијевић (1946), Станимир Декић (1955), Божидар Декић (1947), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Никола Стојановић (1936) и Миодраг Тепшић (1951).
Страдали у бомбардовању 1999. године: Драгана Димић (1995), Божидар Јанковић (1939), Јевросима Јанковић (1937), Радован Одаловић (1960), Милорад Стојисављевић (1958).
Из заседе 2004. године убијени: Милијана Марковић (1980) и Златомир Костић (1965).
Изво: Политика
Фото: Живојин Ракочевић
