Вербални механизми емоционалне уцјене старији су од психологије која их је именовала. Постали су толико обични као да смо с њима одрасли. Додуше, углавном и јесмо.
Од породице до политике, од љубавних односа до религије, стално нас неко позива да нешто учинимо, али не из сопствене потребе или увјерења, већ зато што бисмо се, у супротном, могли осјетити и кривим и грешним. Тако се карактер „школује“ од најранијег дјетињства: „Узми за маму. Узми за тату. Узми за баку.“ Касније стижу само сложеније варијације исте граматике: „Ако ме волиш…“, „Учини то мени за љубав…“, „Ако си прави пријатељ…“
Отпор, негодовање или противљење често се премјештају у простор емоција, јер тамо аргументи више не важе или се једноставно заобилазе, будући да је срце осјетљивије од разума. Наравно, да не будем груб, намјера није увијек рђава. Родитељ најчешће само жели да нахрани дијете. Можда затечен и неснађен пред правилима дјечијег свијета, или већ исцрпљен бројним обавезама, почне и сам да попушта и тражи ефикасније начине да дијете подстакне на сарадњу. И заљубљен човјек сличним методама тражи потврду блискости и присуства.
Међутим, тај образац, којим се унутрашња слобода претвара у мјесто емоционалне обавезе, лако се прелива и на све друге сфере живота. Тако се постепено обликују фигуре уцјењивача и онога који уцјену увијек плаћа. Тај друштвени образац присутан је свуда, па и у простору религијских слобода.
Друштвене мреже преплављене су фотографијама светиња, икона и светитеља, испод којих стоји једноставан позив: „Напиши Амин и Бог ће ти помоћи.“ На први поглед, нема ту ничег спорног. Написати „амин“ није гријех, али остаје питање шта се у том тренутку догађа са самом ријечју. Јер разумијевати „амин“ као магичну формулу или лозинку којом купујемо Божју наклоност, то већ залази у домен (по)грешности.
„Амин“ је ријеч која сажима читаву теологију, ријеч која подразумијева потврду онога што је већ прихваћено цијелим бићем. Она може доћи тек на крају молитве, а не умјесто ње. Уосталом, током саме литургије постоје тачно одређена мјеста када се изговора „амин“, јер тој ријечи претходи читав један духовни принос и подвиг.
С друге стране, логиком алгоритма изнуђена механичка употреба ријечи доприноси доиста томе да живу вјеру замијенимо махиналном радњом, а однос са Богом претворимо у дигитализовани поступак.
Помоћу технолошког алата изгледа да једино успјешно обнављамо старе облике празне побожности.
Није ли и сам Христос често упозоравао на опасност спољашње побожности? Чак и молитва, пост и обред могу бити безвриједни уколико постану замјена за унутрашњи живот. Јеванђеље не позива да правимо мантре, нити тражи доказе љубави у форми механичких поступака, нити од вјере прави систем условљавања.
Ако је, најзад, Творац човјеку оставио слободу да га и одбаци, тешко је повјеровати да ће га придобити алгоритмом.
Преображај, покајање и исповиједање нијесу операције које ће нас бесконачним понављањем приближити Богу. Зато Јован Златоусти поручује да је могуће „не само за пет дана, него и у једном тренутку промијенити живот“, односно изненада се промијенити и од глиненог постати златан, као разбојник распет заједно са Христом.
Амин је, према томе, ријеч која се изговара изнутра — као печат слободног пристанка на оно што је у молитви већ изречено.
Извор: РТНК
