„Када је Цезар једном приликом у Риму видио неке богате странце како у наручју носе и милују мале псе и мајмуне, упитао их је зар у њиховој земљи жене не рађају дјецу. На тај начин их је, с великом отменошћу, укорио зато што на животиње расипају урођену човјекову склоност ка љубави и њежности, која по својој природи припада људима.“ (Плутарх, Упоредни животописи, „Перикле“, гл. 1, ст. 1–5.)
Одломак из Плутарховог „Перикла“ заиста је потресан. У Риму позне демократије и првих вјекова империје, која је доживљаваала свој процват, огромно богатство које је пристизало из освојених провинција било је праћено постепеним разарањем политичког ткива друштва. Грађанин је престајао да буде активни субјект полиса, које само уређује свој политички поредак и учествује у заједничком животу, а претварао се у приватног човјека (idiota), односно поданика отуђеног од општег добра, препуштеног потрошачком благостању и настојању да обезбиједи искључиво сопствену сигурност.
У том оквиру материјалног изобиља и егзистенцијалне празнине појављују се „богати странци“ који разметљиво носе у наручју псе и мајмуне. Цезар на то одговара питањем које представља истинску владарску опомену. Његово питање – зар у њиховој земљи жене више не рађају дјецу – открива застрашујуће преусмјеравање родитељске њежности (φιλόστοργον) и природне наклоности према сопственој врсти (φιλητικόν, како стоји у изворном тексту) ка бесловесним створењима. Њежност и љубав су силе које су по својој природи намијењене људској заједници и наставку заједничког живота, те најприје припадају човјеку и дугују се човјеку.
Оно што је у Плутархово вријеме представљало изузетак или обиљежје једног уског друштвеног слоја, у савременом западном капиталистичком свијету постало је свеопшта појава. Савремени култ животиња крајњи је симптом урушавања грађанског друштва и превласти крајњег, нарцисоидног индивидуализма.
Западну модерност одликује свеопште урушавање смисла. Човјек савременог урбаног окружења, заробљен у бирократској структури капитализма, изгубио је могућност да свом животу даје смисао кроз заједничко дјеловање, стваралаштво и политичку самосталност. Појединац се повлачи у сопствени микрокосмос, претварајући приватну сферу у једино подручје свога постојања.
Подражавање односа
У тој егзистенцијалној усамљености, животиња постаје посљедње уточиште. Однос са њом представља замјену за изгубљену друштвеност. Ријеч је о привидном покушају појединца да изгради „заједницу“ једног човјека – имагинарно уточиште у којем је он сам апсолутни господар, одвојен од стрепње и захтјева које са собом носи истински људски сусрет.
Управо ту лежи коријен антропоморфизације животиња – појаве која дјелује као снажан психолошки и друштвени placebo. Аутентично људско постојање не исцрпљује се у биолошком преживљавању, него се остварује као однос, као другост и као заједница личности. Људска личност се изграђује тек онда када изађе из затворености сопственог „ја“ да би се сусрела са Другим – а тај сусрет у себи носи ризик, сукоб, дијалог, али и прихватање слободе другога. Истински однос захтијева одрицање од себичне самољубивости, подвиг самоуздржања и тражење смисла кроз узајамну равноправност.
Међутим, људи који живе попут аутомата – лишени унутрашње слободе и дубоко несигурни (и ако имају све у материјалном смислу) – који испуњавају савремене урбане, дистопијске велеградове нису у стању да понесу тежину тог егзистенцијалног изазова. Људски однос их плаши, јер се не може контролисати, не може се свести на предмет потрошње и не пружа гаранцију апсолутне потврде сопственог „ја“. Насупрот томе, однос са кућним љубимцем нуди лаку, безболну и потпуно контролисану алтернативу. Пас или мачка не противрјече, не упућују критику, не захтијевају дијалог, нити доводе у питање нарцизам свога власника.
Уз један кекс, конзерву хране или кратку шетњу, животиња узвраћа рефлексном, нагонском покорношћу, коју отуђени човјек тумачи као „несебичну љубав“. Та психолошка замјена омогућава савременом човјеку да избјегне бол истинског личног односа, замјењујући Личност са Животињом. Пас свога господара доживљава као божанство, а господар ужива у тој илузији свемоћи, избјегавајући потребу за духовном зрелошћу, друштвеном одговорношћу и егзистенцијалном дубином.
Прогон дјетета
Ова онтолошка замјена на упечатљив и суров начин огледа се у свакодневној слици наших градова. Градови, који су историјски настали као простор заједничког живота, Бога Логоса и човјека, празника и истинског културног догађаја, претворили су се у отуђена стамбена насеља.
Звуци дјечјег плача и смијеха одувијек су били добродошли, јер носе поруку наде и оптимизма – свједоче о наставку заједничког живота, обнови заједнице и побједи над смрћу. Насупрот томе, савремена насеља испуњена су непрестаним лавежом паса, који нарушава мир. Животиње заточене на балконима стамбених зграда, осуђене да дане проводе у досади и нервози, или затворене у скученим, несрећним двориштима градских кућа, своју потиснуту природу испољавају на штету заједничког мира и права човјека на тишину и промишљање.
Међутим, деградација није само звучна, него прије свега естетска и морална. Шетња кућног љубимца претвара се у чин насилног нарушавања јавног простора. Загађивање тротоара, улазних врата и заједничких површина изметом и мокраћом представља материјални израз потпуног непоштовања ближњега. Јавни простор престаје да буде свето мјесто сусрета и заједничког живота, а претвара се у огроман нужник, у којем се приватна воља „старатеља“ намеће као диктат над заједничком естетиком, откривајући дубоку неспособност савременог друштва да изгради истински заједнички живот.
Ово посрнуће поприма обиљежја потпуног преокрета природних, разумских и духовних поредака. Призори паса који се возе у дјечијим колицима, којима се приређују рођенданске прославе са посебним тортама или који се ословљавају светим називима „наша дјеца“ и „моја беба“, нису тек безазлена претјеривања нити необични призори. Они симболизују потпуно остварење пада – замјену Човјека Звијерју, односно потпуна пометња, нарушавање онтолошких поредака.
Потчињавање животињи
Ако ову појаву сагледамо кроз језик библијског и светоотачког предања, она поприма есхатолошке, готово застрашујуће размјере. Свето Писмо упозорава на вријеме када ће човјек, изгубивши слободу и лик свога Творца у себи, почети да обожава творевину умјесто Творца, потчињавајући се силама бесмисла, нагона и животињске природе.
Оно што је проречено данас се испуњава пред нашим очима, али наш сићушни ум, заробљен у потрошачкој обмани и психолошкој удобности, није у стању да схвати дубину тог пада. Одбијамо да признамо да је ова претјерана приврженост животињама посљедњи, трагични доказ нашег духовног банкротства и наше неспособности да волимо стварног човјека.
Паду нема краја, јер сваки корак удаљавања од аутентичне људске заједнице, свако урушавање друштвене и духовне самосталности, рађа нови, још дубљи облик отуђења. Плутарх је овај догађај сачувао у својим списима, међу толиким другим историјским збивањима, јер је добро знао да се судбина једне цивилизације одлучује према томе како она располаже својим залихама љубави и колико је способна да ствара смисао живота.
Када се оно што је по природи наклоност према ближњем (φύσει φιλητικόν) и родитељска њежност (φιλόστοργον) одвоји од човјека – од дјетета, сусједа, човјека који страда – и потроши на звијери, тада друштво престаје да буде људско. Оно се претвара у скуп усамљених, хетерономних појединаца који живе у стању организоване илузије, окружени четвороножним идолима који само потврђују њихову усамљеност.
Извор: Dimokratia
Са грчког језик превео: о. Никола Гачевић
Фото: Dimokratia.gr
