У оквиру програма Никшићка културна сцена у Градској кући, ЈУ Народна библиотека „Његош“уприличила је у сриједу, 24. јуна, промоцију књига „Песме призренске“ и „Писмо из царског града“ Радмиле Кнежевић, књижевнице и глумице поријеклом из Призрена.
У средишту поезије Радмиле Кнежевић налазе се сјећања, људи, предјели и дух родног Призрена. Својеврсни етнографско-поетски запис, збирка „Пјесме призренске“ писана је на завичајном дијалекту, који ауторка сматра неправедно заборављеним.
„Антологијом Призрене стари, коју сам раније објавила, а у којој сам сакупила све пјесме написане о Призрену, од 15. вијека до данас, вратила сам се том граду. Пишем призренско-тимочким дијалектом, карактеристичним по кратким акцентима у говору, по синтакси и скраћеним вокалима. Жељела сам да покажем како тај дијалекат може да буде врло поетичан и да са јаким пјесничким изразом, има своју мелодију и ритмичност”, казала је Кнежевић.
Призренско-тимочки говор нема широк рјечник, попут књижевног језика, али има изражену емоцију, којом се може дочарати карактер људи на том простору.
“У том дијалекту немате велики фонд ријечи, мали је број мисаоних именица. Немате палету књижевног говора којим можете да објасните неки тренутак, али имате дубоку емоцију која може да објасни карактер људи који живе на том простору. Одређени стари српски изрази враћају вас у прошлост и можете да осјетите жубор Бистрице и велике људе који су ходали призренском калдрмом. Велики број ријечи из тог дијалекта не постоји у „Вуковом речнику“, а из тог разлога жељела сам да покажем једну дивну мелодију језика. Најљепши љубавни монолог у српској књижевности је монолог Миткета из Станковићеве “Коштане”, писан на таквом дијалекту“, појаснила је ауторка.
Друга књига, „Писмо из царског града“, доноси лични поетски израз и представља својеврсну исповијест упућену родном граду.
„Након изгнанства са Косова и Метохије 1999. године, имала сам потребу да искажем све мисли и емоције које су ме мучиле, да неком исповиједим своја закопана надања. Ријешила сам да то буде Призрен, јер градови су попут људи, имају душу. Иако тренутно немам никога у Призрену, често тамо одлазим и враћам се, тај град доживљавам као личност, као најбољег пријатеља, уточиште и топлину. Призрен све то пружа, чак и људима који нису одатле. Тако, све што ме тиштило свих ових година, записала сам и проговорила кроз поезију”, казала је Кнежевић.
Рецензент збирке „Песме призренске“, свештеник Слободан Лукић, говорио је о духовним и богословским слојевима пјесништва Радмиле Кнежевић.
„Поезија Радмиле Кнежевић је свједочена и освједочена животом. њене су пјесме настале посматрањем свијета око себе, а он је страдални. њене пјесме, које носе дозу страдања, надилазе га и прелазе у сферу васкрсавања. Ако би требало једном ријечју да опишем њену поезију, назвао бих је крсноваскрсна. Кнежевић поезијом доприноси очувању културе памћења, нашој оданости завјету који сви носимо, више него што то чине неки историјски факти. Сва дешавања у односу са околином, а у овом случају са Косовом и Метохијом, пјесникиња оживљава у својим пјесмама, на најбољи могући начин“, истакао је Лукић.
Књижевница Милица Бакрач издвојила је језичку врцавост као највећу вриједност обје збирке.
„Највећа вриједност обје њене књиге, без обзира на то да ли је ријеч о љубавној или патриотско-родољубивој поезији, јесте врцавост, љепота језика, који данас у књижевности, на тлу Црне Горе, немамо често прилику да чујемо. Пјесникиња истрајава у лијепој традицији српског језика, дијалекта и великој љубави према царском граду Призрену, његовој калдрми, вину и људима који су остали тамо да живе, на свом огњишту. Радмила Кнежевић свим тим категоријама константно се враћа, понајвише кроз поезију“, казала је Бакрач.
Програм је појањем употпунила Исидора Лукић. Радмила Кнежевић ауторка је десетак књига. Члан је глумачког ансамбла Народног позоришта Приштина, са сједиштем у Грачаници, у којем и режира представе и води Школу глуме. Оснивач је Фестивала дјечје књижевности у Будви „Мале морске пјесме и приче“.
Извор и фото: РТНК
