У организацији Српске православне црквене општине Котор, у порти Цркве Св. Николе у Котору, јуче је приређен програм под називом „Дружење са Матијом Бећковићем”. Представљене су три нове Бећковићеве књиге: „Мајка Зорка”, „Нигдје никог, немамо куд” и „Мој друг Ђидо”. Говорили су пјесник и почасни члан которског Српског пјевачког друштва „Јединство” Матија Бећковић, новинар и дугогодишњи главни и одговорни уредник и директор београдских „Новости” Манојло Мањо Вукотић, а медијатор је био новинар Душан Давидовић. У програму, који је обиљежило и присуство бројне публике, наступио је дјечији хор Српског пјевачког друштва „Јединство” са диригентицом Иваном Кривокапић и проф. Аном Михаљевић (клавир).
„Часни оци, поштовани гости, браћо и сестре, имамо изванредну прилику да данас, на празник Светог Јоаникија Бокешког, великог мученика, дочекамо у нашој средини највећег живог пјесника српског језика, Матију Бећковића, да поздравимо почасног члана ‘Јединства’, којег смо у Котору својевремено више пута слушали на светосавским академијама и бројним другим приликама. Вечерас ће нам представити књиге настале у посљедње двије године, у издању плодне издавачке куће ‘Медиа Вукотић’. Прије годину, на овом истом мјесту, легенда југословенског новинарства Мањо Вукотић представио нам је књигу принцезе Јелисавете Карађорђевић, а вечерас ћете чути приказе три књиге Матије Бећковића. Но, ни наша веза са Мањом Вукотићем није случајна. Наиме, Српско пјевачко друштво ‘Јединство’, као и Мањо Вукотић, носиоци су признања Културно-просвјетне заједнице Србије, изузетне ‘Вукове награде’”, казао је у уводној ријечи Давидовић.
Имена књигама „Мој друг Ђидо” и „Мајка Зорка” дао је Манојло Мањо Вукотић.
„Не знам у којим је шкрињама Матија држао старе хартије и једну црвену свеску искићену руком мајке Зорке. На страницама је исписана једна врста дневника, вођеног у колашинском комунистичком казамату 1947. године. Жена југословенског официра, мајка троје дјеце, три голуждрава птића, ‘четникуша’, не пише о глади, о исљеђивању, о биједи, о тортури, него само о својој дјеци. ‘Мила дјецо’, тако је увијек почињала своје забиљешке. Матија је ишчупао цртице из мајчине црвене свеске, која је то записивала по његовој молби и сама је то назвала ‘Тужни роман’, и додао је, наравно, своје”, казао је Вукотић о књизи у којој се Матија Бећковић надовезује на мајчина казивања и први пут пише о свом животу, одрастању и школовању, патњи за оцем и мајчиној тешкој борби за живот своје дјеце.
Друга књига која је синоћ представљена је нова збирка стихова, како је рекао Вукотић, помало необичног наслова „Нигдје никог, немамо куд”.
„Већ сам наслов наговјештава да је Бећковић отворио нови врт поезије. И заиста јесте, и то не само стиха, гласа, маште, него и нових тема. То је свијет у којем данас обитавамо, у којем свакодневно правимо нове кругове шетње, а он није тако баш заводљив. У њему се осјећа задах мржње, шепуре ментални бескућници и независни плаћеници. У њему нам продају ваздух у конзервама, вјештачко месо и пилуле са чипом. Ванземаљци нам проповиједају о погрешним народима, о новој етици, о спаљеној планети, о нарученим земљотресима, а ту су и ботови и лајање за надницу. Ова поезија је крик у тишини једног уморног свијета, поезија која не шапуће, него грми. Стихови нису утјеха, него позив на буђење. Човјек је постао усамљени носорог, посљедњи који одбија да се поклони”, рекао је Вукотић.
За најсвјежију, трећу књигу казао је да је „дивна, узбудљива, оригинална и по садржају и по начину писања, јер нешто слично у српској књижевности не постоји”.
„Књига се зове ‘Мој друг Ђидо’. Посвећена је пријатељству пјесника (Матије Бећковића) и великог револуционара Милована Ђиласа, најпознатијег дисидента, писца разноврсних и богатих књига, што му неки данас помало оспоравају. Наше пријатељство било је сродство два пјесника, једноплеменика и једнослављеника. Хтјели не хтјели, представљали смо двије истине, двије суштине, двије стране исте трагедије. Он чином, ја судбином. Уображавао сам да нашим пријатељством смањујемо јаз и зацјељујемо најзапуштеније ране нашег народа. И послије деценија пријатељске љубави нико се није помјерио са мјеста – најбољи доказ да су љубав и пријатељство важнији од страна и свјетлији од једноумља”, уписао је веома важну поруку у овој књизи Бећковић.
Бећковић у „Мом другу Ђиду” започиње причу о пријатељству са Ђиласом, али он не отвара само једно поглавље југословенске историје, он отвара срце једне епохе, срце човјека и пјесника, срце револуционара који је платио цијену својих увјерења. „На једној страни син човјека кога је комунистички мрак прерано однио и на другој један од твораца тог истог покрета који се од њега удаљио и постао најпознатији дисидент свог времена, не само на овим просторима”, казао је Вукотић.
Публици се затим обратио пјесник Матија Бећковић, подсјетивши да своје стихове већ одавно говори између которских цркава.
„Посебна ми је част и узбуђење да то данас чиним на дан Светога Јоаникија Липовца и под сјенком незаборавне громадне личности Мома Кривокапића. За књигу ‘Мајка Зорка’ ја сам цитирао Иву Андрића, који каже: ‘Све само страдање без смисла и разлога’. Андрић није понављао ниједну реченицу у својим дјелима, а ову ‘Све само страдање без смисла и разлога’ поновио је неколико пута, тако да се она нашла и на почетку књиге ‘Мајка Зорка’. Да говорим о својој мајци, мало је неугодно слушати кад говори неко други, а камоли ја сам”, рекао је Бећковић.
Стихови које је затим говорио сажимају садржај ове књиге:
„Моји су били сви на оној страни,
сви одступали до Зиданог моста,
али она страна и без стране оста,
а гробови су њини онострани,
моји се мили воде под нестали.
И то је једино што су изборили у оној земљи за коју су пали и на језику којим су зборили.
Моји су и они што су их побили, али те жртве ми не опојасмо,
већ их и мртве у живе бројасмо,
како и наду не би искобили да је негдје живо јање изгубљено,
озлопутало и обезгробљено”.
Живот своје мајке описује као ‘удовички’.
”Она је била у браку шест година, а удовица шездесет. Тако да све то о чему она говори је дио и објашњење ове пјесме коју сте чули”, рекао је Бећковић.
У наставку је Бећковић говорио о књизи „Мој друг Ђидо и ја”, у којој описује једно од оних пријатељстава која пркосе и историји и идеологијама. За књигу је узео стихове Јејтса: „Мржња ума гора је од сваке друге, од странчарења се клони као од куге”.
У најави куће „Вукотић Медиа” истиче се да је у књизи „на једној страни – син човјека кога је прогутао комунистички мрак, на другој – револуционар који је био на врху тог истог режима, да би затим постао његов најпознатији дисидент. Између њих двојице родила се вјерност: разговори, писма и присност која је у тишини рушила зидове које су ратови и освете подигли”.
Медијатор Душан Давидовић је тим поводом подсјетио и да је Бећковић говорио на гробу Милована Ђиласа, али и да помирење, до којег су њих двојица дошли, „нешто споро долази у ове наше крајеве”.
„Мој друг Ђидо био је од мене старији 30 година. Ми смо се дружили 30 година и 30 година је прошло од његове смрти, кад сам ја написао ‘Мој друг Ђидо’. Његово име се спомиње гдје год почне нека прича о нашим несрећама. Ђидо је једини злочинац да се у томе слажу и опозиција и власт. Нема ни једног другога осим њега. А он је робовао девет година и више пута написао да би могао да остане на робији до краја живота. Када је добио ‘Орден слободе’, који су прије њега добили Черчил и Ајзенхауер, на том ордену је писало: ‘Миловану Ђиласу, херојској личности коју је савјест нагнала да се побуни против тираније’.
Не постоји ни једна друга личност која је ‘преврнула пуно корито’ и из Улице Милована Ђиласа број један се упутила у Сремску Митровицу, казнионицу у којој је писао на тоалет папиру, јер му нису дали нормалну хартију, а мислили су да оно што се пише на тоалет папиру вриједи колико и оно чему тај папир служи. И он је изашао из тамнице са неколико врећа тоалет папира, а у једној од тих врећа је превод ‘Изгубљеног раја’ Џона Милтона, једини који постоји на српском језику. Он је цијелу своју породицу ‘наложио на ватру’ и чим је изашао на такозвану слободу, онда је тражио некога са оне друге поражене стране, како би се тај јаз, који је пукао у народу, смањио.
Неким случајем сам то био ја и он је учинио нешто што није нико. На крају, у свом тестаменту, написао је да о мјесту и начину његове сахране одлучи његов син Алекса, али ако он не буде у могућности, моли мог дугогодишњег пријатеља тог и тог, овог који вама о томе говори, да о томе одлучи. То је написао и није ништа ризиковао јер је знао да смо толико пута разговарали да он треба да се сахрани код својих родитеља у своме селу, по православном обреду, са свештеником. То није урадио нико од његових ратних другова. Он се одрекао плотуна, алеје великана и хероја и стигао у Подбишће код свог оца и мајке. Све што се о Ђиласу лагало, то је била истина, а све што се о другима тврдило била је лаж”, казао је Бећковић.
Из књиге „Нигдје никог, немамо куд”, поезије о свијету у распаду и онога који одбија да се распадне са њим, Матија Бећковић је говорио стихове пјесме „Тамо далеко”.
Извор и фото: Радио Котор
