Празник Свете Тројице, који у православној традицији називамо и Духови или Педесетница, представља један од најдубљих и најзначајнијих догађаја у домостроју спасења. Ако је Божић откривење оваплоћеног Сина Божијег, ако је Васкрс победа над смрћу, онда су Духови коначно откривање тајне Свете Тројице и почетак историјског живота Цркве.
Педесетница није само успомена на један догађај из прошлости. Она је непрестана стварност Цркве. Свети Дух није дошао и отишао; Он остаје у Цркви, освећује је и чини Телом Христовим кроз векове. Због тога се празник Духова може разумети као празник присуства Бога у свету.
У Јеванђељу по Јовану Христос више пута најављује долазак Утешитеља:
„А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене“ (Јн 15, 26).
Христово дело није потпуно без силаска Светога Духа. Свети Атанасије Велики наглашава да је Син постао човек да би човек могао примити Духа Божијег и постати заједничар божанске природе.
У том смислу, Педесетница није нешто одвојено од Васкрса, већ наставак домостроја спасења. Васкрсли Христос шаље Духа Светога који од Оца исходи. Оно што је Христос извршио у своме Телу, Свети Дух сада остварује у телу Цркве.
Свети Иринеј Лионски назива Сина и Духа „двема рукама Оца“. Кроз Сина се открива Отац, а кроз Духа човек постаје способан да прими то откривење.
Стари Завет открива Бога као једног. Нови Завет открива да тај један Бог постоји као заједница три Лица.
На Јордану се први пут јасно јављају све три личности Свете Тројице: Син се крштава, Отац сведочи са небеса, а Дух силази у виду голуба.
Међутим, тек на Педесетницу ова тајна постаје живот Цркве. Свети Григорије Богослов пише да се Божије откривење одвијало постепено: Отац је јасно откривен у Старом Завету, Син у Новом Завету, а Дух Свети после Вазнесења.
Педесетница је стога празник тројичног откривења.
Бог није усамљени апсолут. Бог је вечна љубав. Отац као начело у вечности рађа Сина и вечно исходи Духа Светога. У самом бићу Божијем постоји савршена заједница љубави.
Зато хришћанство није вера у апстрактног бога него у Свету Тројицу.
Дела апостолска описују долазак Духа кроз ветар и огњене језике:
„И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих“ (Дап 2, 3).
Овај огањ није материјални огањ. Он не уништава него надопуњује и усавршава.
Свети Григорије Ниски истиче да је Божански огањ сила која чисти људску природу од греха. Исти тај огањ је горео у несагоривој купини коју је видео Мојсије. Он просвећује, али не уништава.
У православној аскетској традицији благодат се често описује као огањ срца. Свети Симеон Нови Богослов говори о светлости Светога Духа која обасјава целог човека и претвара његово биће у храм Божији.
Педесетница представља супротност Вавилонској кули. У Вавилону је људска гордост довела до поделе језика. На Педесетницу различити народи чују једну и исту истину на својим језицима.
Свети Јован Златоусти наглашава да Дух Свети не уништава различитости народа него их преображава у јединство вере.
Јединство Цркве није само једнообразност. Оно није брисање личности. Напротив, свака личност остаје непоновљива, али све постају једно у Христу. Ово је суштински тројични принцип: јединство у различитости.
Због тога Свети Оци Педесетницу називају рођенданом Цркве.
Црква није настала као организација људи који деле исте идеје. Она је настала силаском Светога Духа.
Црква постоји зато што Дух Свети сабира многе у једно Тело Христово. Црква није социолошка категорија него евхаристијска заједница.
Свако литургијско сабрање је нова Педесетница.
Када свештеник призива Светога Духа да сиђе на Дарове и на народ, дешава се исти онај догађај који се догодио у Јерусалиму.
Зато се православна еклисиологија не може разумети без Педесетнице.
Најдубљи циљ силаска Светога Духа јесте обожење човека.
Према Светом Василију Великом, Дух Свети је онај кроз кога се човек враћа Богу. Он просвећује разум, освећује срце и чини човека причасником божанског живота.
Свети Григорије Палама учи да човек не постаје учесник Божије суштине, јер је она неприступна, али постаје учесник Божијих нестворених енергија и причасник велног живота.
То је смисао духовног живота.
Хришћанин није позван само да буде морално бољи човек. Позван је да постане „бог по благодати“.
Педесетница зато није само празник Цркве него и празник људског призвања.
Апостол Павле пише: „Где је Дух Господњи, онде је слобода“ (2 Кор 3, 17).
Слобода коју доноси Дух није политичка нити психолошка категорија. То је слобода од греха, страха и смрти.
Човек без Духа остаје затворен у себе. Човек испуњен Духом постаје способан за љубав.
Свети Максим Исповедник учи да је истинска слобода способност да човек живи у складу са својом природом створеном за заједницу са Богом.
Педесетница је зато ослобођење човека од самоће и повратак истинском животу.
Празник Свете Тројице представља врхунац Божијег откривења и почетак живота Цркве. У њему се открива да је Бог заједница љубави, да је човек створен за учешће у тој заједници и да се спасење остварује кроз живот у Светом Духу.
Духови нас подсећају да хришћанство није идеологија, морални систем или философска школа. Оно је живот у Светој Тројици.
Свети Дух и данас силази на Цркву, сабира расејане, просвећује умове, освећује срца и води творевину ка њеном коначном преображењу у Царству Божијем.
Зато Црква непрестано понавља древну молитву:
„Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.“
протосинђел Варнава Кнежевић
