На Западу се вековима мењало схватање човека и истине – и постепено је Бог почео да се „помера“ у страну, а човек да постаје мера свега. А у светосавском предању стоји нешто сасвим супротно: Богочовек Христос као једина пуноћа, једина мера, једина светлост која не тамни. То није само теологија – то је избор начина живота, избор који одређује све: од породице до историје целог народа. И управо ту настаје питање које и данас остаје отворено: по којој мери ми живимо?
На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину.
Богочовек као мера истине и свих вредности
Насупрот том хуманистичком принципу поставља се светосавски еванђелски принцип: Богочовек је мера свих бића и ствари. Богочовек је оличење и оваплоћење свих божанских и човечанских савршенстава, зато је Он врховна вредност, свевредност и непогрешиво мерило свих вредности. Само живећи Њиме и по Њему, човек стиче све непролазне вредности и оспособљује себе да сва бића и ствари мери непогрешивом, еванђелском, богочовечанском мером.
Богочовек Христос је Истина, не као реч, не као учење, већ као свесавршена и вечно жива Богочовечанска Личност. Једино као таква Личност Он је и мерило Истине. Зато Он није рекао за себе само: „Ја сам Истина“, него и: „Ја сам Пут“ (Јн 14,6), пут у саму Истину, мерило саме Истине, суштина саме Истине. Мерило Истине је сама Истина, а Истина је Богочовек Христос. Стога све што није од Њега није од Истине. Ван Његове Богочовечанске личности Истина је онтолошки немогућа.
Шта значи светосавска философија вредности у односу на западну философију вредности? Значи: устанак и преврат; устанак против основног принципа западне философије: „човек је мера свих ствари“, и преврат у целокупном схватању живота и света.
Светосавље као историјска сила и мерило живота
Најочигледнији и најубедљивији пример? Свети Сава.
Чим је Богочовек Христос постао за њега највиша вредност, он је ради Њега оставио све дотадање највеће вредности: и оца, и мајку, и браћу, и отаџбину, и царство, и богатство, и у Њему нашао – све саме непролазне и вечне вредности: вечну божанску Истину, вечну божанску Љубав, вечну божанску Правду, вечну божанску Доброту, вечну божанску Мудрост; а сврх свега: божанску бесмртност своју и живот вечни. Зато је, као и апостол Павле, све остало сматрао за трице, само да Христа добије и да се нађе у Њему.
Тешким светогорским подвизима, нарочито молитвом и постом, Свети Сава је уселио у своју богочежњиву душу Господа Христа и сва Његова божанска савршенства, и тиме постао највиша вредност нашег народа и наше историје, вредност непролазна, бесмртна и вечна. Из ње су се израчиле, као зраци из сунца, и све остале непролазне вредности наше народне душе и историје.
Реците, која је то наша историјска вредност, а да, посредно или непосредно, не води порекло од Светога Саве? А све светосавске вредности, од прве до последње, изводе се из Христа и своде се на Христа. Светосавље, и као комплекс светосавских идеја и као комплекс светосавских метода, извире из Христа и Његовог Еванђеља.
Када смо у славном немањићком периоду бирали највишу вредност наше народне душе и наше историје, ми смо кроз Светога Саву и остале Свете Немањиће изабрали Христа Бога и Његово Еванђеље. Тако је Христос са својим Еванђељем постао главна детерминанта и главна стваралачка сила наше историје. Сетите се судбоносне Косовске одлуке. Кроз Светога Кнеза наш се народ определио за Царство небеско и на свенародну жртву за њега. Зар ова Косовска одлука и жртва није предодређена Светосавским духом, Светосављем? Да, она је и природна и логична последица светосавске философије вредности. Косовско Еванђеље није ништа друго до Светосавско Еванђеље продужено кроз векове. Погледајте, Светосавско Еванђеље путује из једног српског поколења у друго. Ево Еванђеља мајке Јевросиме:
Сине Марко, једини у мајке,
He била ти моја рана клета,
Немој, сине, огрешити душе.
Немој, сине, говорити криво,
ни по бабу, ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога.
Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.
И оно је све од Светога Саве. У њему је светосавска философија вредности нашла свој дирљиви, драматични израз: бесмртна душа човекова је највећа вредност човекова; главно је не огрешити се о њу, па макар се замерио и родитељу, и стричевима, и целоме свету; душа се неће огрешити када живи правдом Божјом, када је за њу правда Божја главни регулатор свих човекових односа: и породичних, и личних, и социјалних, и народних, и општечовечанских.
Светосавско Еванђеље као савест народа
Све што је у нашој историји бесмртно, велико и славно, створено је Светосавским Еванђељем. Оно путује кроз све праве Србе, кроз све ствараоце и чуваре светосавских вредности и идеала. На свим историјским беспућима, оно нам је било непогрешиви путоказ; у свим тминама – сунце; у свим тугама – утеха; у свим смртима – спасење; у свим робовањима – врело оптимизма; у свим кризама – савест.
Откуда то да Светосавско Еванђеље постане нашим народним Еванђељем? Отуда што га је Свети Сава својим апостолским и светитељским радом и трудом унео у народну душу, сјединио са њом и учинио га њеном савешћу.
А по Светосавском Еванђељу, шта значи бити Србин? То значи: Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети га више од свега; увек се при дилеми приволети царству небеском, а не земаљском; и све решавати „по правди Бога истинитога“, па макар све демонске силе удариле на тебе.
Но и у том страшном случају:
Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.
„Светосавље као философија живота“ Свети ава Јустин Ћелијски
Преузето са: Фондадција „Пријатељ Божији“
