У недјељу шесту по Васкрсењу, Недељу о слијепом, посвећеној чудесном догађају исцељења слијепорођеног, у манастиру Успења Пресвете Богородице, Дајбабама, поред Подгорице, Светом литургијом предстојао је јереј Борис Звицер уз саслужење протосинђела др Владимира (Палибрка), настојатеља манастира Дајбабе.
По прочитаном Јеванђелском одјељку, сабранима је бесједио отац Владимир.
Тумачећи данашње Јеванђеље, о слијепорођеном кога је исцијелио Господ Исус Христос, настојатељ манастира Дајбабе је навео да оно има дубоки смисао потребан за наше спасење, јер је Христос, умјесто да га ицијели ријечју (што је могао), тражи од слијепца додатни подвиг- да иде у бању.
„Овдје се ради о томе да Христос жели да нам покаже вјеру овога човјека. Обратите пажњу: Ово је субота, он је слијеп и његова сљепоћа је његов хљеб. Он стоји на одређеном мјесту. Сви знају да је слијеп и та сљепоћа дира срце оних који су прави вјерујући, јер му дају новац. А Христос му каже да иде са тог мјеста, да остави свој насушни хљеб, још слијеп да иде у бању. То захтијева напор. Човјек који не види, тетура се, тражи, пада на земљу, спотиче се, поврјеђује се, јер не види. Христос наизглед као да мучи овог човјека. Тражи подвиг, још нешто да уради, да би се показало коју вјеру овај човјек има. Човјек је могао да покаже сумњу и да не повјерује у Христа живога, али је он повјеровао у Њега., прихватио подвиг.“
Потом је протосинђел Владимир данашњу Јеванђелску причу повезао са оном која јој претходи-када Јудеји, схвативши да је Христос Син Божији, прогоне га из Храма и хоће да га каменују. Христос тада не поступа као људи који би побјегли и побринули се за своју безбједност, него напротив, Христос истјеран из храма, иде тамо гдје људи страдају и исцјељује.
„То за нас значи да Христос види наше страдање. Христос види када ми болујемо и патимо и Христос ће доћи до нас, само ако имамо дуготрпљење у вјери. Немогуће је да Христос прође поред оног који болује, ако тај има бар мало вјере у Њега. То је велика истина и велика поука данашњег Јеванђеља. Христос не заобилази болеснога. Христос види оног који пати и иде ка њему.“
Појашњавајући физички и духовни вид, отац Владимир је нагласио да је много важно да Христа видимо не само на иконама, него и у својим чистим срцима и у причешћу.
„Блажени смо, јер видимо Христа. Овај човјек који се исцијелио, замислите која срећа, прије било чега у овоме свијету, он видје Бога јављенога у тијелу. Какав Божији дар човјеку коме даје вид чулни, тјелесни, да прво види Бога јављенога у тијелу. Препознаје у Њему Христа, исповиједа да је Он месија, а видимо с друге стране духовно сљепило, религиозних вођа, фарисеја који и ово чудо користе да би мрзјели и ниподаштавали Христа, да би се обрачунавали са Њим.
Када упоредимо физичко и духовно сљепило, физичко сљепило када човјек не види, он не може да види ништа, али за духовно сљепило кад човјек не види Бога, свјетлост Божију, добро Божије, онда не остаје у сљепилу, него добија зао вид, не види Бога, чуда Божија , него у свему види гријех и зло. Духовно слијепи су они који не виде Бога.
Дајте да увијек имамо то добро око, дајте да увијек Бога видимо пред собом, јер ако не видимо Бога, онда ћемо само зло видјети у нашем животу.
Али, то није лако. Видмо овај човјек који је прогледао и тјелесно и духовно и исповиједио Христа бива гоњен и остављен. То и нама говори да када нас обасја свјетлост Христова, нико нам не грантује да ћемо по ружама ходити, него по трњу. Али, преко трња до царства небескога, преко крста до васкрсења, драга браћо и сестре, јер, као што кажу, у огњу само злато остаје нетакнуто. Дај Боже да наше душе буду то злато“- закључио је протосинђел др Владимир (Палибрк)-настојатељ манастира Дајбабе уз славословље Богу.
Лана Остојић
