Протојереј Јован Радовић данас, на празник Светог мученика Бонифација, началствовао је Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, молитвено прослављајући двадесет година своје свештеничке службе. Проти Јовану саслуживали су свештенослужитељи овог древног храма: протојереј Мирчета Шљиванчанин, протојереј-ставрофор Милета Кљајевић, протојереј-ставрофор Драган Станишић, јереј Крсто Станишић, парох из Холандије, уз молитвено учешће ђакона Луке Павићевића.
На литургијске возгласе су одговарали појци ове светиње, предвођени ђаконом Луком.
Литургијском бесједом вјерни народ је поучио прота Радовић који је истакао да је наша Црква у богослужбеној књизи, која се назива „Минеј“, одредила свакодневно прослављање светитеља. Појаснио је да ријеч „Минеј“ значи „мјесечни“ те да зато имамо дванаест књига „Минеја“ – по једну за сваки мјесец у години. У свакој од њих налази се служба светитељима који се тога дана прослављају. У тих дванаест „Минеја“ налазе се службе за више од хиљаду светитеља, јер у току једнога дана најчешће прослављамо двојицу, тројицу, па и петорицу светитеља, у зависности од тога како их је Црква, из одређених разлога, сабрала и заједно установила.
Подсјетио је прота да је на данашњи дан Црква одредила да прослављамо Светог мученика Бонифација, Светог Григорија Омиритског архиепископа, као и Светог Бонифација Перентијског из Италије. Иако су живјели у различитим временима – Свети Бонифације у 3. вијеку, Свети Григорије Омиритски у 6. вијеку као просветитељ Јужне Арабије, а Бонифације Перентијски у 7. вијеку – сви они данас заједно стоје пред нама као свијетли примјери вјере.
„Светог Бонифација, кога данас нарочито прослављамо, Црква нам је дала као примјер да, без обзира колико се човјек удаљио од Господа, без обзира у какве је гријехе пао и колико је био под влашћу непоменика и противника нашег спасења, у сваком тренутку може да се врати Богу и спасењу – ако то пожели из дубине свога бића. Свети Бонифације је живио у Риму у 3. вијеку, на имању једне веома богате и угледне жене по имену Аглаида. Њих двоје су живјели у нечистој, неблагословеној тјелесној вези. Поред тога, Бонифације је био и познати пијаница. Такав живот водио је дуго времена, све до тренутка када је Аглаида пожељела да у своме дому има свете мошти мученика, као неку врсту амајлије.
У вријеме Диоклецијана и Максимијана трајала су страшна гоњења хришћана, који су убијани само зато што су били Христови и што су живјели по својој вјери. Аглаида је, чувши од једног побожног човјека да је добро имати мошти мученика у дому, одлучила да пошаље Бонифација у Малу Азију, гдје су та гоњења била најжешћа, да купи мошти неког мученика и донесе их у Рим. Када је кренуо на пут, Бонифације се нашалио и рекао: Господарице моја, ако не нађем мошти мученика, немој да се чудиш ако тебе донесу мене – као пострадалог за Христа. Она се насмијала и рекла му да се не шали са светим стварима, говорећи да он, као пијаница и блудник, не може пострадати за Христа.
Стигавши у град Тарс у Киликији, Бонифације је одмах отишао на мучилиште да види како хришћани страдају. Видио је двадесет мученика који су подносили најстрашније муке – разапињање, набијање на колац, вађење очију, ломљење костију и стругање тијела гвозденим канџама. А они су све то подносили без јаука, укријепљени благодаћу Божјом. Гледајући то, Бонифације је у тренутку доживио истинско покајање. Насред мучилишта гласно је узвикнуо: И ја сам хришћанин! Суд је одмах позвао и њега, иако су сви били запањени што се један странац сам јавља да страда. Судија га је питао за име, а он је рекао: Име које су ми дали родитељи је Бонифације. И додао: Не испитуј ме више – и мене приброј Христовим мученицима.
Поднио је тешке муке, а на крају му је одсечена глава мачем. У житијима је записано да су из његове главе потекли крв и млијеко, и да је тог дана 550 незнабожаца примило хришћанску вјеру. Свети Бонифације пострадао је 290. године. Његови сапутници су узели тијело, умотали га у платна припремљена за мошти и однјели у Рим Аглаиди. Анђео Господњи јој се јавио и рекао: Изађи у сусрет ономе који је отишао као твој слуга, а враћа се као твој господар. Аглаида је примила мошти, подигла цркву у његову част, и до краја живота живјела у покајању. Данас се на том мјесту, недалеко од Рима, налази Црква Светог Алексија човјека Божјег, у којој се чува и глава Светог Бонифација.
Из овога видимо како је од великог грешника, за један тренутак, постао мученик, светитељ и наследник Царства небеског.
Такође данас помињемо и Светог Григорија Омиритског архиепископа из 6. вијека, који је просвјетлио земљу Омиритску у Јужној Арабији. Његова Епархија била је већински насељена Јеврејима и он их никада није присиљавао, већ је позвао на разговор и доказивање вјере. Послије дугих расправа, они су тражили знак – да им се сам Христос јави. Свети Григорије је пао на колена и почео да се моли. Небо се отворило, засијала је свјетлост и сви су видјели Господа Исуса Христа како стоји изнад светитеља. Христос је рекао: Дошао сам на молитве Архиепископове, да се исцјелите ви чији су ме оци разапели.
Послије тога Јевреји су ослијепели од виђења, крстили се и примили вјеру, а цјела та земља постала је хришћанска.
Такви су светитељи Божји, дивни у Господу. Њима и ми данас узносимо славу, заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, сада и увјек и у вјекове вјекова. Амин“, поручио је началствујући свештенослужитељ о. Јован Радовић.
Бесједа о. Јована Радовића – видео
Потом су сви они који посте Божићни пост, приступили Светој тајни причешћа.
Затим се вјерном народу обратио старешина храма о. Мирчета Шљиванчанин, који је подсјетио да се у ове благословене предбожићне дане, спремамо да прославимо празник Рођења Христовог и изнова проживимо тајну Његовог доласка у овај свијет:
„Христос је дошао ради нас, ради свих људи, да нас учини Својима, да будемо једно са Њим, и то јединство Он остварује кроз Своју Свету цркву – у тој заједници љубави, у тој духовној породици, Христос је позвао све крштене да буду Његови. А у оквиру Цркве, неке је посебно призвао да буду свештенослужитељи – да стоје пред народом Божијим, да приносе бескрвну жртву, да приме благодат свештенства, да поучавају народ, да проповједају Јеванђеље и да шире вјеру Христову, чинећи многе дјецом једне, свете, саборне и апостолске Цркве.“
Нема већег призвања на земљи од тога да човјек буде хришћанин, члан Цркве Божије, а унутар Цркве, како је казао прота, један од највећих благослова које човјек може да прими јесте да буде свештенослужитељ – да стоји пред народом Божијим, да Богу приноси свету жртву, да кроз Свете тајне обнавља народ крштењем и покајањем, и да преко његових руку благодат Светога Духа силази на вјерни народ.
„Данас смо се, у ове предбожићне дане, сабрали да прославимо један лијеп и значајан јубилеј – двадесет година свештеничке службе нашег драгог брата, саслужитеља, духовника и оца, протојереја Јована Радовића. Свима нама је добро познато да је отац Јован призван на ову свету службу Божијим промислом. Прије двадесет година, као млад човјек, рукоположен је у свештенички чин руком нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, и од тада непрекидно служи Богу и народу. На ту службу се припремао од младости, у честитој и побожној породици, уз своје родитеље, Павића и Јокице, који су га васпитали у вјери и љубави према Цркви. Потом је прошао кроз више богословских школа, и код нас и у иностранству, стекавши широко богословско образовање. С правом можемо рећи да је отац Јован један од најобразованијих свештеника наше Митрополије у својој генерацији“, истакао је о. Мирчета.
Додавши да знање само по себи није довољно, протојереј Мирчета је нагласио оно што је још важније, а то је да је отац Јован истински, ревностан свештеник, који већ двадесет година у овом светом храму вјерно и пожртвовано служи народу Божијем:
„Свако има дарове које му је Господ дао, код оца Јована неколико њих посебно долази до изражаја. Прије свега то је дар проповједања. Мало је оних који тако јасно, гласно, лијепо, дубоко и духовно умију да изговоре ријеч Божију. Његова проповјед допире до срца народа, јер је проживљена, истинита и искрена.
Друга његова изразита карактеристика јесте дар појања и богослужења. Појање у Цркви је изузетно важно, јер оно уздиже душу ка Богу. Отац Јован није тај дар задржао само за себе, него је многе научио црквеном појању. Бројни појци и појачке групе прошли су кроз његову школу, учећи како се правилно и молитвено служи Богу кроз пјесму.
Поред тога, као истински пастир, он је годинама вршио све свештеничке дужности: крштавао, вјенчавао, исповједао, тјешио, молио се, сахрањивао, радовао се и плакао са својим народом. Све је то чинио тихо, смирено и одговорно, како доликује Христовом служитељу.
И наравно, ниједан свештеник не може носити свој крст сам. Уз њега је увијек његова животна сапутница, његова супруга, која заједно са њим носи бреме службе, помаже, жртвује се и има своју посебну мисију у Цркви и друштву, као вјероучитељица. Нека Господ и њу обилато награди, укријепи и подари јој здравље и дуге године.
На крају, као знак нашег поштовања, љубави и благодарности, приносимо овај скромни дар (Часни крст), молећи Бога да му подари још много година здраве, плодне и радосне службе, на славу Божију и на спасење народа. Нека га Господ чува, укрепљује и благослови! Амин.“
Заједничарење је настављено у Светогеоргијевском дому, уз празничку трпезу љубави, коју је припремио прота Јован са својом протиницом Надицом Радовић.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
