У недјељу шесту по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј Никола Пејовић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Игор Балабан као и ђакони: Никола Трифуновић, клирик Архиепископије западноевропских парохија руске традиције Московског патријархата из Париза, Желимир Миловић клирик Епархије аустралијско-новозеландске који службује у Перту и Ведран Грмуша.
Непосредно пред Свету тајну причешћа сабранима се обратио протојереј Никола Пејовић који је нагласио да је Црква Божија неопходна у свијету и да је индивидуална духовност изван Цркве недовољна.
Подсјетио је да је помоћ коју човјек може другима да пружи могућа и остварива, али да не може ниједан човјек другоме подарити суштинско исцијељење. Како даље прота Никола наводи, само кроз опроштење гријехова и исцијељење које дарује Господ Исус Христос, подијељено и грешно људско биће може бити поново сједињено са својим Створитељем:
„Ми једни другима можемо да помогнемо у овом или оном облику. Да разумијемо и да помогнемо материјално и физички, и да саслушамо, али не можемо оно што је суштински – да исцијелимо човјека. Не можемо да човјека као једну потпуно располућену личност послије пада, која са собом носи смртно тијело и пропадљиво, подложно трулежи и пролазности и душу која вапије ка Небу и која је гладна и жедна, љубави Божије и милости Божије, да то расцјепкано биће, рашчеречено и разапето између Неба и Земље, да поновно саставимо кроз опроштај гријехова, кроз изсцијељење и кроз поновно сједињење са Оним који нас је тако дивно и тако складно и тако савршено створио.“
Неопходност покајања
Прота Никола наглашава да је Господ дошао да нас излијечи и опрости нам гријехе, али то захтијева наше учешће и спремност да сагледамо себе из Божије вјечне перспективе. Он акцентује важност покајања као новог рођења и очишћења које враћа мир и спокој души. Он објашњава да сваки гријех, без обзира да ли је познат или не, оптерећује нашу савијест, и само кроз искрено покајање и опроштај, можемо наћи радост, мир и слободу од страха и анксиозности.
„Зато ово Јеванђеље има ту дивну поуку да је Господ дошао у овај свијет, да нас исцијели и да опрости нам гријехе, али томе мора претходити наше учешће у томе, наша спремност да сагледамо себе из те вјечне Божанске перспективе, да се помолимо Богу да нам Бог дарује дар покајања као новог рођења, као новог очишћења, као васпостављања и враћања мира и поретка у нашу душу. Јер сваки гријех, да ли за њега људи знају или не знају, Бог зна, нашу савијест притиска и наше биће узнемирава. Једино права истинска исповијест и опроштај гријехова могу у наше срце да донесу радост и у нашу душу мир и спокој. Једино истинска и права исповијест и покајање и благодат Божија може да из нас истјера сваки страх, сваки немир, сваку бојазан.“
Важност молитве за ближње
У другом дијелу пастирског слова, прота Никола је подсјетио и указао на примјер велике љубави ближњих који су довели одузетог човјека да би задобио исцијељење, како казује јеванђелска прича. Њихова вјера је допринијела исцјељењу њиховог пријатеља, показујући важност молитве за ближње. Прота Никола афирмише важност молитвеног сјећања и расположења за ближње у нашим срцима, сугеришући да је чак и добро размишљање о другима неки вид молитве.
„Само истинска и права исповијест и покајање и благодат Божија могу да нам дарују истинску и праву вјеру. Једино када имамо покајања, онда можемо за себе да кажемо, е, ми смо сад почели да будемо вјерници. Молитва наша за ближње, за људе је и те како важна, можда се нама то некад учини да то нема толике везе, али је то много важно да једне друге имамо на уму, да имамо у својим молитвама, да носимо у своме срцу.“
Прота Никола упозорава на фарисејски дух који карактерише брза осуда човјека. Истиче да, иако је имати мишљење природно, увијек треба оставити простора за могућност да можда гријешимо, јер ниједан човјек није без гријеха. Он цитира апостола Павла који је себе назвао „први међу грешницима“, сугеришући да ако је Свети апостол Павле за себе то рекао, онда би свако од нас требао подражавати његовом примјеру неосуђивања и смиреноумља.
„Немојмо да будемо као ови фарисеји, да имамо о свему мишљење, треба да имамо мишљење, али увијек морамо кад износимо мишљење, нарочито кад то јавно чинимо, да увијек оставимо један простор да можда нисмо у праву, јер нема човјека који је без гријеха, нема који поживи на земљи, а да је без гријеха од којих сам први ја, каже апостол Павле! Ако то каже Апостол Павле шта тек ми да кажемо?! Ми тако режемо по људима и знамо да дамо мјеру свакоме човјеку. Нико нема тапију над истином, јер истина је само једна, а то је Бог! Бог је истина, а ми ако смо смирени, ако имамо покајања, ако имамо љубави, ако се трудимо, можемо да будемо близу те истине и да нас Бог по својој благодати повремено осјењује том истином и да је дарујемо другим људима.“
Смиреноумље и тајна истинског и правог живота у Богу
Прота Никола се на крају свог обраћања позвао на примјер Светог старца Пајсија, описујући како се старац из дубоког и истинског смирења упоредио са празном лименком која повремено рефлектује сунчеву свјетлост људима. Ова метафора илуструје човјека као сасуд кроз који милост Божија понекада може да засија, која се не темељи на сопственој мудрости или знању, већ искључиво на благодарности према милости и љубави Божијој.
„Шта каже Свети старац Пајсије за себе? Знате шта сам ја? Једна обична празна лименка на коју по некад сунце падне и онда се са те лименке свјетлост пресијава на друге људе. Е то смо ми људи, те празне лименке које по некад благодат Божија и свјетлост те божанске љубави озари, па можемо понекад не по нашој мудрости и по нашем неком знању и по нашем неком мишљењу и ставу, него по милости Божијој да дамо неку ријеч утјехе, неку ријеч подршке, неку ријеч љубави, неку ријеч поуке, онолико колико нам Бог то дарује. Нека би нам Господ свима дао те истинске и праве вјере и богољубља и братољубља, које нас уводи у тајну покајања, а тајна покајања у тајну живота истинског и правог живота у Богу и живота са Богом, са Оцем и Сином и Духом Светим, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова“, поручио је на крају протојереј Никола Пејовић.
Бесједа о.Николе Пејовића – видео
Текст, фото & видео: Борис Мусић
