На општу радост српском православном роду, свештенству, монаштву и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске, намјесништва херцегновског, парохије баошићке и васколиком роду православном, на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног у Београду у крипти Храма Светог Саве на Врачару 13-17. маја 2025. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у диптихе светих унио је име исповиједника вјере протосинђела Кирила (Цвјетковића), бездинског и далматинско-бокељског, са датумом празновања 12. октобра/29. септембра.
Овим светим чином град Херцег Нови, поред светог архиђакона Стефана и светог Севастијана сасовићког (Дабовића), добија још једног небеског заштитника и молитвеника!
Кратак животопис Светог Кирила Цвјетковића
(Извор: Епархија далматинска)Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибеничкој катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибеничка парохија и тада постаје лични секретар Епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића.Обављајући дужност секретара, Кирил (Цвјетковић) међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува православље у Далмацији. Након побуне шибеничких Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибеничкој тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибеничке буне. Најдуже је тамновао у Градишци, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил (Цвјетковић) је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци.
(Извор: Епархија далматинска)Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибеничкој катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибеничка парохија и тада постаје лични секретар Епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића.Обављајући дужност секретара, Кирил (Цвјетковић) међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува православље у Далмацији. Након побуне шибеничких Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибеничкој тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибеничке буне. Најдуже је тамновао у Градишци, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил (Цвјетковић) је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци.
Извор: СПЦО Херцег Нови
