На Лазареву суботу када наша Света црква прославља спомен на велико чудо које је Господ учинио у Витанији, васкрнувши Лазара, доцнијег Епископа кипарског, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Никола Пејовић. Проти Николи саслуживали су протојереј Бранко Вујачић, јереј Велимир Бугарин, као и ђакон Ведран Грмуша.
Последња недјеља Христовог живота на земљи, зове се Страсна седмица. То је недјеља највеће славе и посљедњег, највећег страдања Господњег.
Њено обиљежавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, гдје је прије четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове сљедбенице и чврсто вјеровале да је он Христос, Син Божји, који је дошао у свијет. Сестре су туговале и кад су видјеле Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту. Како описује апостол и јеванђелист Јован Богослов Господ се потресао духом и заплакао над призором тешке судбине људске и тражио да га одведу до Лазаревог гроба.
Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то вријеме су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стијену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара: „Лазаре, изађи напоље.“
Свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић:
,,Ми се налазимо у предворју празника Васкрсења Христовога ка коме смо се запутили прије тачно 40 дана када смо почели Велики пост који називамо и Светом Четрдесетницом, али од почетка поста до Васкрса је 49 дана. О чему се ту ради? Четрдесет дана је било наше дјелање на пољу наше душе, нашег покајања, нашег исправљања и стајања пред лицем Господњим загледани у наше мисли, поступке и дјела”. – рекао је он.
У наставку прота Никола је нагласио да са Лазаревом суботом завршно са страсном седмицом започињу дани у којима нема више мјеста за нашу окренутост према себи, зато што су ово последњи дани Господа Исуса Христа на земљи, дани који ће опредијелити судбину рода људскога:
,,Кроз Богослужења и кроз дивне примјере имали смо прилику да научимо како да исправимо оно што је лоше. Да се исповиједимо, покајемо и да тако покајни спремно дочекамо баш ове дане које почињу данас са Лазаревом суботом, оне дане у којима нема више мјеста за нашу окренутост према себи, зато што су ово последњи дани Господа Исуса Христа на земљи, дани који ће опредијелити судбину рода људскога”.
,,Шта је у овој јеванђелској причи за нас важно? Важно је да нам она открива наду. Колико год наш сусрет са смрћу, трагедијама, болестима изгледале тешко и безизлазно – има наде! Јер Господ који је дошао у овај свијет, чије смо крштење примили, на том крштењу се у Њега обукли, Он из смрти буди свакога човјека као из сна”. – закључио је прота Никола.
Осврнувши се на догађаје из јеванђелске приче и опис Светог Јована Богослова који казује о потрешености у духу и сузама Господњим пред Лазаревом гробницом прота Никола је појаснио да Господ није туговао због Лазара, већ да је Господ плакао над палим човјеком који је потпао под власт ђавола, гријеха и смрти:
,,Описујући шта се десило у овом конкретном догађају, јеванђелист и апостол Јован Богослов нам открива да се Господ долазећи до гробнице у којој је сахрањен Лазар потресао у духу и да су му удариле сузе. Људи који су то видјели размишљали су онако како бисмо ми то људи земаљски схватили да Господ плаче због Лазара, јер га много љубљаше, а Господ није плакао за Лазаром. Господ је плакао над палим човјеком који је потпао под власт ђавола, гријеха и смрти! Плакао је јер је видио каква је судбина човечија који је створен за вјечни живот – налази се у гробу, заудара и распада се. То је судбина човјекова овдје на земљи и над том судбином Господ ридаше и плакаше”.
У даљем обраћању он је рекао да и васкрсење Лазарево као и свакодневни наш живот свједоче да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да у Богу нема нико мртав, нагласивши да кад се сјећамо наших упокојених сродника ми се сјећамо као оних који су у Богу живи:
,,Господ премудри, како пјевамо у тропару свечаном пјесмом овога празника васкрсењем Лазара најављује заправо свеопште васкрсење и кријепи људе пред оно што ће се са Њим десити, Његове ученике на првом мјесту, а и оне изабране јудеје који су за Њим пошли и повјеровали јер њих ради учини Он то чудо. Ово васкрсење Лазарево није било на живот вјечни, него да се покаже да је Господ владар и живота и смрти. Да Бог у кога ми вјерујемо није Бог мртвих, него Бог живих и да у Богу нема нико мртав и да кад се сјећамо наших упокојених сродника ми се сјећамо као оних који су у Богу живи који ће свакога тренутка када чују трубе Судњега дана и глас Господњи како их дозива да устану, устати као и свако од нас!”
,,Темељ наше вјере је васкрсење. ,,Чекам васкрсење мртвих и живот будућега вијека” тако се завршава исповиједање наше вјере”. – рекао је на крају свог обраћања протојереј Никола Пејовић.
Текст, фото Борис Мусић
