Пише: др Батрић Бабовић
Водовод и канализација спадају у општа људска добра. Обично су дио историје и колективне свијести уколико ову другу нису покрили новотарски програмски садржаји. Први акведукти настали су доба Римљана прије два миленијума, док су Кинези системе водовода сазидали око 200 година.п.н.е. Са духом канализације је другачије. Дубља је од водовода, корисна је као средство борбе против заразе, спречава нарастање одређених нижих врста, али има краћу историју. Важност оба изума за људску цивилизацију је немјерљива. Док свијет путује ка смартфонима, интернету, бежичној комуникацији, електромагнетизму и свим врстама технологија капитална људска открића која живот значе падају у заборав.
Настава хигијене током студија медицине у Београду подразумијевала је обавезна знања о историјату настанка водовода и канализације. Прва сазнања о Богу и прекретницу да се у Њега повјерује студентима нису пружали наставници хигијене, већ један професор судске медицине који више није међу живима. Над мртвим тијелом стајао је као на Литургији и преносио емоције на своје апсолвенте . Из памћења једног медицинара издваја се закључивање о Христу и истинитости Библије. Професор је тада у својој проповиједи рекао да састав човјека и земље чине угљеник, кисеоник, вода и азот а онда је погледао према пуном амфитеатру и гласно упитао: Драга дјецо! Од чега се састоји земља? Студенти су ћутали и док је драмска пауза парала тишину сале, он је казао: Од свега оног што чини тијело човјека. Настао је мук који је потрајао. На крају је изговорио: Од земље смо постали и у земљу се враћамо каже Свето писмо. Многи су ово давно чули на том часу и памте као да је јуче било.
Но, да се вратимо у хигијенску колотечину. Организовано водоснабдијевање Београда везује се за његову бурну историју стару 2000 година. Током владавине Веспезијана, средином првог вијека нове ере, саграђен је римски акведукт који је напајао Флавијеву легију у регији Малог Мокрог Луга. Турци су у 17.вијеку изградили Булбулдер, а Аустроугарска је у другој половини 18.вијека саградила модеран водовод. Оскар Смрекер, инжињер из Манхајма добио је повјерење градских власти да буде креатор централног градског водовода. На Петровдан 1892. године нови београдски колос процурио је код Теразијске чесме.
Канализациони објекти у Београду изграђени су 1905. године у сарадњи домаћих стручњака са колегама из Берлина, Париза, Граца и Беча. Занимљивост је да је до 1939.године изграђено 224 километра цијевних канала,42 километра колектора и двије канализационе црпне станице. У односу на данас ради се о 16 % укупних капацитета, али је за то вријеме био напредак достојан европског нивоа. Душан Нинковић, главни пројектант, постао је дио историје. Сарадња Србије и водећих свјетских сила, са којима је често била у ратовима и сукобима није била сметња за пројекат од националног значаја.
Хигијенски стандарди у Црној Гори имали су спорију динамику. Први водовод на Цетињу изграђен је 1891 године, док су у Подгорици планови за изградњу истог приказани 1909. године и требали да започну са радовима три године касније, али су због ратних дејстава остали мртво слово на папиру. Тек након Другог свјетског рата, 1952. године, Подгорица добија извориште са водоводом и мало касније 36 градских чесама. У другој половини 60-их година прошлог вијека почиње експазија канализационог развоја главног града Црне Горе.
На Берлинском конгресу Црна Гора је постала држава прије Србије, Београд је добио водовод и канализацију прије Цетиња и Подгорице, Петровићи и Карађорђевићи су били и остали крвни сродници и династијски супарници, док су атеистички владаоци утапали обје државе у мозак комунистичке утопије СФРЈ и њеног континуитета. Све су ово чињенице које политички неистомишљеници свјесно или несвјесно погрешно тумаче или изван цјелине укупног историјског контекста.
Ако је водоводно-канализациона дискрепанца видљива и довољно разуђена на релацији данашње Србије и Црна Горе, Христова Црква на територији Цетиња, Подгорице и Београда постоји од првих хришћанских времена као јединствен организам и постојање водововода у разним државним уређењима није било препрека да црквено јединство опстане. Њена историја је славна, позната и кристално јасна. У колективној свијести Жича и Студеница су исто са Савином и Морачом, Тврдош и Милешева са Острогом и Цетињским манастиром. Ништа друго нису цркве Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу и Новом Пазару, Ђурђеви ступови код Берана и Новог Пазара…
Понтије Пилат је можда некада у Београду био у прилици да опере руке. Зато су професори судске медицине и небољшевички интелектуалци свих профила били литургијски настројени и знали су све о Господу, Богородици и светим Оцима.
Знали су да је од Благовјести до Божића девет мјесеци и да је вријеме трудноће и порођаја са тим скопчано у небоземну цјелину. Знали су скоро све.
За оне који немају ова религијска знања упоредна алтернатива су миленијуми београдског водовода. Не случајно, јер је велики број оних који данас разарају јединство Цркве у Црној Гори попио милионе литара теразијске воде. Можда их она подсјети на крштенице, браћу, сестре и кумове из Србије, док у Црној Гори тренутно раде на брисању Светог Саве и Христове Цркве.
Чак и ако на тај начин праве отклон од јудејског прокуратора због могуће злоупотребе Малог Мокрог Луга превише је.
Аутор је доктор нефролог и публициста
