Пише: др Батрић Бабовић
Код нас је све до пола и на пола. Можда је тако боље, а могуће и да боље не треба бити. Брзо читамо, мало питамо а најкраће памтимо. Кад је брзина у питању најбрже заборављамо. По овој особини смо апсолутни свјетски шампиони. Историја се учи у контурама, не знамо граматику и не придајемо потребу да усавршимо осјећај за језик и писмо. Кад се ово тројство разјезичи и обезличи долази се до тачке кад је повратак назад безнадежан и вјероватно немогућ. Књиге као хартије од вриједности нестају. На прашњавим полицама обично купе прашину код угледних грађана и домаћина који су се разочарали у живот. Разлози за то су вишеструки. Обично се говори о малој плати или пензији, лошим шефовима, нерегулисаним имовинско-правним односима. Из сфере опште друштвене климе у хемисфере можданих ћелија уносе се од споља ка унутра дефетизам, очајање и лакомост. Готово нико не може или не жели да постави питање како изаћи из аутоапатије?
Прогресивни Запад је имао у некој својој дубини еманципаторске механизме и методе за практичне примјене теоретски усвојених знања. Литература на енглеском, француском или осталим свјетским језицима у области којом се бави испуњава поља практичности и једноставности. Садржајно и једноставно у ум и видно поље читаоца уносе се сва она знања која инжињер, математичар,физичар, хемичар, биолог или љекар треба да покажу кад изађу на радно поље. Западни прагматизам и рационализам остварили су ефекат и доказали то статусом држава и заједница којима припадају они који теорију претачу у праксу.
Код нас на Балкану то је мало другачије. Чудом су се чудили представници „прве и друге Србије“ кад су Бугари тражили да интернет адресе њихових корисника буду на ћирилици. Било како било, чланица Европске уније истјерала је своју причу до краја.Тајна успјеха лежи у јакој жељи и вјери да ће то да се оствари. Тренутно су обје Србије заузете прављењем Националне културне стратегије а културе и културног простора за стратегијско дјеловање готово да нема. Из школских програма изгоне се неподобни писци и забрањују снимања неподобних филмова. За медијску јавност важније је да ли је Холивуд изгубио 100 милијарди долара због пандемије корона вирусом него витални национални, културни и образовни интереси. Опште потрошачко друштво изгубило је осјећај за производњу и креативност. Прогнани Петар Кочић и Десанка Максимовић уз сегментне пјесме и дјела писаца исте судбине надлијећу просторе сјећања у оним умовима који их још памте. Рецепт полуписмености и образовно-програмских чистки је основа неоколонијализма. Кадрови који код нас стварају полуписменост школују се на најбољим универзитетима (обично на Западу) и домицилним корисницима нуде грађевине на стакленим ногама. Обично је донесу у балканске престонице и негативном селекцијом кадрова уништавају културни и јавни простор укључујући и уништавање универзитета. Велики број плагираних научних радова и доктората у свим областима намеће питање колико је полуистина и полуписмености ушло у јавну сферу и високошколску интелигенцију на овим просторима? Колико их има непрепознатих и неоткривених? Чији је ово циљ? Стара пословица говори да се змија удара у главу, а Јеванђеље каже да се има безазленост голуба и мудрост змије. Код нас су обоје на губитку или су у бестежинском стању виталних друштвених процеса.
Србија се помиње јер је јако важна за школовање црногорског кадра. Изгледа да је „другосрбијанство“ узело маха у свим порама друштва. Општи дефетизам, тупост за витални национални интерес, политичка коректност у заробљеном и неравноправном односу са међународном заједницом троше базално богатство српске интелигенције.
Црногорска интелигенција је углавном у вријеме СФРЈ школована у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву и Скопљу. Касније су високошколци из Црне Горе постали оснивачи Универзитета Црне Горе који је постао витална окосница у својој земљи. Било је ту респектабилних кадрова и велики број оних који су стицањем дипломе отишли у иностранство. Порастом сиромаштва и осамостаљивањем Црне Горе Беране, Бијело Поље, Бар, Будва и Пљевља постали су факултетски центри. Кадрови школовани по дубокој осовини припадају трећој категорији примарно произведеног кадра.
Ако су оснивачи Универзитета Црне Горе школовани у Београду и Загребу, њихова чеда из матичних факултета продукују периферни црногорски факултетски потенцијал. На сцени је класична освета лоших ђака.Кад је средњошколски образовни ситем у питању ствар је много озбиљнија.
На пријемном испиту за упис на Медицински факултет у Подгорици од 102 кандидата положило је њих 12. Интригантан је и интересантан велики број диплома Луча. Из генерације у генерацију тешко је израчунати разлике и деструкцију свих нивоа образовних програма. Расцјепи и рупе, неконсолидованост и неконзистентност међу образовним нивоима уводе у полуписмености и полуистине. Тако „ образовани и описмењени“ постајемо плијен неоколонизатора код којих се школују наши примарни учитељи.
Црногорска елита компатибилна је са духом другосрбијанства. Доказа за то је превише. Оно што се у Србији ради кроз програмске пројекте невладиног сектора и довољан броја чланова политичке већине која врши власт, овдје је на снази кроз Устав из 2007.
Младим људима и колегама често говорим да су Турци и Грци моји омиљени народи. Први због тога јер мјере обалу од тврдог копна у источном Медитерану, а други јер знају да је Византија њихова колијевка. И Турци и Грци се школују на најбољим америчким и европским универзитетима, знају шта је њихово, бране националне суверенитете, воде наднационалну политику и имају исти поглед на НАТО. Европска унија, економија и историја тачке су турско-грчког раздора.
Прва Црна Гора и друга Србија се школују на најбољим свјетским универзитетима, али су кратковиди, полуписмени и полуистинити. Морал и вјера су еквиваленти који су овим елитама неостварива мисао. Одбрамбени потенцијали обје државе са „Турцима и Грцима „леже у дубинама оба друштва истог коријена, ван моћи да мијењају друштвени ток и умним потенцијалима креирају изгледнију стварност и будућност.
Ако се настави овакав тренд прашина на књигама заборављених и забрављених библиотека биће пуста истина и чувар памћења, да је неко некада давно био народ великана и храбрости. Народ знања и историје. И нијеми свједок полуписмењацима који долазе ради креација полуистина да Црногорци и Срби нису један народ и једно ткиво. Они то јесу, чак и када су на различитим планетама а не у истој политичком (зло)вољом подијељеној држави!!!
Аутор је доктор нефролог и публициста
