Скоро од самог почетка епидемије осјећам да се она разликује од свега сличног о чему сам слушао, читао или што, на неки начин и у одређеној мјери, и сам памтим.
Да одмах кажем: није ствар у вирусу. Да ли је вирус спонтано настао или је продукт какве завјере, односно непажње, није, бар за ову причу, од великог значаја. Није битно да ли се ова епидемија злоупотебљава од стране политичара – кад овакви догађаји нису били од користи свим режимима, посебно лошим! „Don`t you know, bitch, there`s a war going on!“ је изговор за сваку глупост, муљачину и поквареност коју нам власт сервира, да парафразирам мени омиљену „Сентименталну повест…“ Б. Пекића.
У двије реченице се све то може рећи овако: љекари о вирусу још увијек не знају довољно. И то мало што љекари знају, политички систем злоупотребљава за своје циљеве.
Али, то није ништа ново. Одвајкада су вируси вируси, а политичари политичари и доста о томе: поломили смо багрење, сасвим балашевићевски.
У једном тренутку ми је синуло, кад сам се сјетио ријечи Винстона Черчила о британским пилотима који су се борили у ваздушној бици за Британију, 1940/41: „Никада досад није толико много људи неколицини дуговало толико много“. Довољно је у парафрази ове реченице обрнути њен смисао и добити одговор на оно што ме је мучило. Наиме: никада досад толико много људи није стало, трпјело, било изложено репресији да би се спасла неколицина.
И то оно, бар мени, ново, досад невиђено. Било је епидемија које су заустављале живот и уназађивале друштво, али је то била неминовна посљедица њихове природе: ако болест убија сваког петог, трећег или другог који јој допадне, неизбјежно стаје привреда, саобраћај, култура… Но, никад досад друштво није само покушало да се малтене хибернира не би ли побиједило неку болест, посебно не у овом броју и на оволиком пространству.
Свијет и живот, ма шта нам причали поправљачи свијета што наричу над поквареношћу истога, никад нису марили за живот појединца. Лијепо звучи кад се чује да је живот сваког појединца неприкосновена светиња, али живот једноставно не прихвата да се томе повинује. Много људи гине у саобраћају па не престајемо да пловимо, летимо и возимо. Убијају нас и алкохол, дуван и преждеравање, а ми опет пијемо, пушимо и ждеремо (иако, по души, и не бисмо морали). Убијају нас, ето, и заразне болести: грип узме најмање пола милиона жртава сваке године, па се претјерано не узбуђујемо.
Зашто је то тако? Да одмах кажем: није због завјере. Има, наравно, и задњих намјера, и злоупотребе и манипулације свијешћу -све то систем са подложним масмедијима ради – али све то не би било могуће да није нечега другога.
Зашто је свијету живот појединца неважан? Зашто прихвата као неизбјежне и неважне жртве које прате његово кретање? Зашто живот не слуша просе.авања оних који би да зајашу „рагу хисторију“?
Због осјећања судбине. Болест и смрт припадају судбини. Ово, наравно, не треба схватити вулгарно фаталистички па лећи и чекати смрт. Не, јасно је да ПОНЕКИ људи у НЕКИМ ситуацијама могу да избјегну НЕКУ болест или ПОНЕКАД да преваре смрт. Али, уопштено, болест и смрт на крају дођу по свакога од нас и зато спадају у судбину. У Тајну, пред којом „људско запире познање“, која не може -а и не треба – да се схвати разумом. Разум стаје пред вратима судбине, која, на жалост свих књишких поправљача свијета, неће да се укалупи у однос узрока и посљедице.
Зашто је ово важно?
Зато што се свака стара, декадентна цивилизација – као што је западна, којој и ми припадамо (велико је питање да ли баш морамо да јој припадамо) – одликује управо губитком осјећања судбине. Губитак осјећања судбине у свакој цивилизацији на издисају управо доводи до тога да она пориче судбину као такву. Судбина измиче старима; Шпенглер је написао да је судбина вјечно млада.
Код старих цивилизација – код свјетског града – на мјесто судбине долази разум, са својим „узрок – посљедица“ односом. То су времена кад се плачевни, тужибабски глас поправљача живота умножава и почиње да се слуша. Временом, развија се осјећање да се и смрт може сабити у каузалистику. Онда није ни чудо што се јавља, никад наравно неизречена, али зато не мање присутна идеја да се смрт и болест могу трајно преварити. Ако будеш пазио шта једеш, ако будеш вјежбао и редовно пио терапију, живјећеш…вјечно? Наравно да нећеш, иако те болесни прогресивизам потоњих времена другачије учи.
Јер то што си изгубио осјећање судбине – што си је порекао – и даље не значи да си је укинуо. Она је и даље ту. Зато се, као одговор на ту супротност, јавља ужасавајући страх пред болешћу и смрћу, страх који нам јесте врсно задат, али који тек у овим касним временима добија досад невиђене, ужасавајуће размјере.
Зато данас ниједан љекар не смије да каже: не знам. Разуларена каузалистика га учи да свако „зашто“ мора да има своје „зато“, судбине нема, шлус! – непознато не смије да постоји.
Зато се на конференцијама за штампу грађани оптужују за неодговорност – потребан је кривац, неки Педро који ће да виси. Болест нема своју природну динамику, СВОЈУ СУДБИНУ – не, и она мора да се потчини разуму. А како то болест никако не чини, паника и хистерија су готова ствар.
Зато су пуку увијек криви власт и љекари. И пуку је потребан неки Педро, а то ће прво бити љекари – власт има пендрек и медије, па је некако непогодна за улогу жртве. Јер, нема судбине: нико никад не смије да оболи, не смије да умре- ако се то деси, то значи само то да није правилно јео, редовно вјежбао и да га љекари нису добро лијечили.
А живот и судбина теку како теку, својим током што га зовемо историја, и савршено им се, је ли… не даје пет пара за болесни прогресивизам једног склеротичног и дементног свијета који неумитно пропада, док се, у самртном ропцу, хвата за сламку разума и пита се зашто га је исти издао, зашто га је препустио корони. Зашто, забога, кад је увијек правилно јео, редовно вјежбао и није занемаривао терапију?!
Живот и судбина, порекнути али не и укинути, немају никакво разумијевање ни за јадног Педра који ће да виси. Равнодушно пролазе и поред котарица са главама на тргу Конкор, и поред крвавих зидова Лубјанке и поред гасних комора Аушвица, и поред масовних гробница које су посијане у име слободе и демократије које, изгледа, не могу никако без пљачке онога што припада неким другим, за укус пљачкаша недовољно бијелим, народима.
Изледа да и бити Педро спада у судбину.
Аутор је љекар оториноларинголог у ОБ „Данило I“, Цетиње
Извор: фејсбук страница др Владимира Павићевића
