Пише: Стефан Ђукић
„Уколико желите да будете бесконачно независни, немојте да радите у тим државним органима и најбоље – немојте да живите у овој држави“. Мило Ђукановић, Предсједник Демократске партије социјалиста и Предсједник Црне Горе (2020. година)
Имајући у виду колико је наше друштво брзо у осуди неодмјерених, неопрезних, ружних изјава независно од тога да ли онај који их изрекне има реалну моћ да изречено спроведе, необично је да је ова изјава предсједника владајуће партије и државе остала без осуде.
Горњи цитат партијског предсједника није ништа мање споран зато што је упућен државним службеницима, јер би и они требали да имају право на личну независност као и сви остали појединци у држави.
Такође, у разради те изјаве, Ђукановић помиње да је најбоље да они који желе бити независни не треба да живе у овој држави, што је једна застрашујућа порука са тако високе адресе која треба да забрине апсолутно све грађане. Штавише, он говори о једном преовлађујућем тумачењу тога шта је држава и који је однос у релацији држава – грађани.
Један кључни проблем, који испливава на површину кад год је неограничена власт Демократске партије социјалиста на климавим ногама је питање тога шта је “држава”, шта је “државни интерес” или било која друга вулгаризација ионако штетне тезе Џона Ф. Кенедија из његовог инаугурационог говора “не питајте шта држава може да учини за вас, питајте шта ви можете да учините за државу”.
Када се тако ствари поставе, имамо осјећај да је држава неки Богом-дани ентитет, нешто што постоји независно од нас који у тој држави обитавамо. Чини се да је привилегија што држава постоји, те да је на нама да све урадимо да држави буде добро, а биће јој добро ако будемо радили по инструкцијама „елите“. Таква држава увијек нешто захтјева од нас, тражи нам да будемо покорни, да будемо стрпљиви, да трпимо ради њеног бољитка, а ми смо већ благословени што живимо у тако дивној творевини, ми смо привилеговани самим постојањем државе.
Политичка теорија пак каже друкчије – државе као и све друге људске заједнице су настале из чисте потребе и ту су да нам служе. Теорија „Друштвеног уговора“ о којој су писали великани као што су Хобс, Лок и Русо, говори управо о замишљеном историјском моменту у ком смо као индивидуе пристали да предамо дио наших наизглед неограничених слобода како би, у заједници, могли скупа да се боримо против оног против чега не би могли сами.
Држава је ту да нас заштити од поплава, земљотреса, заразних болести, да нам гарантује безбједност и право на живот. Та, природна права, како их је Џон Лок дефинисао, су разлог зашто држава постоји. Она треба да гарантује право на живот, право на практиковање слободе која не угрожава туђу слободу, право на посједовање имовине чије посједовање не угрожава туђа природна права. Овакво схватање државе је јасније – она је ту ради нас, она је политички тоталитет људске заједнице створена да нам помогне да се изборимо са изазовимо које не би могли превазићи сами.
Није спорно да осјећате припадање застави, да вам је топло око срца док слушате химну, да се радујете успјеху репрезентације, да доживљавате подвиге предака или оних који су дијелили овај географски простор као своје. Припадање је најнормалнија људска потреба, јер смо рођени сами, бачени у свијет без питања и онда све радимо како би савладали ту самоћу, ту изгубљеност. Како каже Меша Селимовић: „Нешто мора бити моје, зато што је све туђе, и присвајам улицу, град, крај, небо које гледам над собом од дјетињства. Због страха од празнине, од свијета без мене.“
Постоје разне форме припадања, а припадање својој нацији и својој држави се истиче међу њима по интензитету. Али то припадање нас не смије збунити у погледу тога ко је био први и ко је ту због кога. Државе смо створили ради сигурности па и ради припадања, и оне треба да испуњавају ту своју сврху. Друштвеном уговору треба додати да живимо у представничкој демократији – гласамо на изборима за своје представнике у скупштини како би они спроводили нашу вољу, како би нас „представљали“. Само док нас аутентично представљају, док спроводе одлуке које имају већинску подршку народа (а те одлуке не угрожавају нечија природна права) власт је легитимна и демократија врши своју сврху.
Како се онда овај здравији однос према држави може илустровати у данашњем тренутку? Од почетка године дешавају се највећи протести у историји Црне Горе. Они су мирни, достојанствени и на њима се тражи необично мало – уклањање 3 спорна члана Закона о слободи вјероисповјести, популарно названог Безакон. Несумњиво је да је велика већина народа против закона, јер чак и ако узмемо режимске бројке са протеста, то опет значи да је већина на „страни литија“. Разлог томе је што не могу сви доћи на протест, неки су болесни, неки морају да раде, неки чувају дјецу, некима не прија гужва, неки нису ту тренутно.
Самим тим, на једног присутног на протесту, долазе још макар двоје или троје оних који се не слажу са законом. Када у то урачунамо неопређељене (или ако једноставно супротставимо број на литијама и на контрамитинзима), јасно је шта већина народа жели. Шта је онда на држави да уради? Шта је на политичарима да ураде? Не треба да учине много -треба да схвате да је држава ту због грађана, а да су они, као посланици, министри, радници запослени од истог тог народа да их представљају, да спроводе њихове одлуке. Не постоји државни интерес раздвојен од интереса грађана. Ако желимо државу свих грађана, ако желимо легитимну државу ствар је више него јасна – одлуке које немају утемељење међу грађанима морају бити повучене.
Није на политичарима да своје одлуке намећу нама, јер нисмо ми одабрани од њих, већ они од нас и није њихов мандат на изборима неограничен. Да парафразирам предсједника странке и државе – ако желите бити бесконачно независни у вашим посланичким одлукама, боље да мијењате посао и најбоље – обновите знање о томе шта је демократија.
Аутор је професор филозофије и колумниста
