Пише: Протојереј-ставрофор Драган Станишић
Данашња државна власт у Црној Гори свој модел државности из 2006-е године афирмише тако што га сасвим супротставља држави из 1918-е. То се интензивно дешавало нарочито послије низа њихових наступа : признавања лажне државе Косово, увођења санкција Русији и сада , доношење Закона о вјерским заједницама у глуво доба ноћи, уз хапшење народних посланика . У спорним члановима они помињу ту, 1918-у, годину – као неког љутог противника њихове референдумске 2006-е године. Уз то, помињу као свог противника и све оне деведесете године у којима је, кажу, и СПЦ имала своју улогу . Замислите, они који се сада овенчавају својим крунама самосталних и одвојених република и профитирају на кризи из деведесетих – окривљују другог за те трагичне деведесете. Када се ови наши креатори државних модела мало прошетају епохама, свуда нађу да се нешто дешавало против референдумског модела . Пажинов закон с краја 2019-е о вјероисповијестима говори и о будућој, за њих пожељној, епохи у којој би Црква изгубила своје ознаке препознатљивости и постала безначајна вјерска заједница . Кажу: склоните ознаке националног, а кад их послушате – брзо подмећу своје локал – национално и новокомпоновано именовање. То именовање оставља своје отиске на овај народ. Од таквих записа, графита, људима је више дошла мука . Иницијатори тих записа не схватају да су потрошили и обесмислили своје ударне термине о вјечности и непромјенљивости свог модела друштвеног живота.
У име државног модела из 2006-е, оспоравају значај имена српски у односу на писмо, језик и заједништво у култури и вјери. Даје се значај супарништу гдје се у свим тим доменима намеће неко хибридно црногорство, које има значење највише у смислу супростављености српству. Хибридни рат воде, уствари, политички званичници, и то- највише против Цркве, негирајући основне вриједности другог.
Ипак, у већини ранијих република, однос цркве и државе коректно је дефинисан. Међутим, у Црној Гори и Македонији, које су у истом дану истакле признање Косова као независног ентитета од Србије , Црква је постала спорна установа. Јединство СПЦ што се тиче Македоније није поштовано још од времена комунизма. У Црној Гори то је поштовано и у најгорим временима. Данас, спорне одредбе Пажиновог закона као да најављују неко вријеме које је за Цркву горе од свих од раније најгорих времена.
Овој администрацији својствено је и да као противника свог државног модела означи и цијели Средњи вијек. Црква, која има вјечни смисао, за њих је установа средњег вијека . Што се тиче неког другог раздобља, Црква је непријатељ. Просперитет и напредак су ријечи које стално понављају као неку мантру против средњег вијека . Не знају да је баш у раном и касном средњем вијеку Српска црква страдала . Св. Јован Владимир је положио свој живот за отачаство у раном, а цар Лазар у позном средњем вијеку. Предсједник Ђукановић вјероватно има пред очима неки средњи вијек са других простора, гдје је постојала инквизиција и ломача за јеретике.
Наше данашње литије истичу све ознаке и боје које су на срцу и у души овог народа. Те литије хоће да посвједоче како смо ми народ (нација) који има духа који је од вјечности; да смо језик који има смисла и да смо браћа која живе у више држава. Сви вјекови су наша епоха у смислу колико свједоче нашу љубав према светињи. Закон који то оспорава или омаловажава не може бити примјенљив што се тиче ових наших, Богом благословених, литија.
Подгорица, 17. Фебруар 2020.
