На данашњи дан, 13. децембра1545. године почео је са радом Тридентски сабор.
Екуменски сабор, на којем је до краја изграђен статус Католичке цркве као догматске, противреформацијске, милитантне установе с папом-аутократом на челу, с прекидима је засједао до 1563. године. На основу закључка овог скупа вођен је противреформацијски покрет који је довео до Тридесетогодишњег рата између прокатоличких и протестантских снага у Европи (1618-48. године). Тридентски сабор је деветнаести екуменски сабор Католичке цркве. Одржан је у раздобљу од 1545. године до 1563. године у Триденту (данашњи Тренто у Италији), као одговор на теолошке и еклизиолошке изазове које је поставила Протестантска реформација. На овом је сабору потврђено учење Католичке цркве о спасењу, сакраментима, библијском канону, а након њега уједначен је начин слављења мисе у цијелој Католичкој цркви. Након што је папа Лав X објавио папинску булу, Мартин Лутер је спалио тај документ и затражио да се сазове општи сабор. Њемачки земаљски сабори придружили су се том захтјеву, а идеју је подржавао и Карло V као начин поновног уједињења и примирења сукоба око Реформације. Ипак, папа Павле III увидио је да није више ријеч само о неколико протестантских проповједника, него да су и различити кнезови и остали владари прихватили нове идеје. Зато је желио да сазове сабор, али кад је то предложио кардиналима, наишао је на једногласно одбијање. С обзиром да је Карло V инсистирао да се сабор одржи, папа га је сазвао првобитно у Мантови, а потом у Тренту. У то вријеме је то био слободан град Светог римског царства с кнезом-бискупом на челу. Тридентски сабор имао је два главна циља: да ријеши питање протестантизма и да подстакне обнову у Католичкој цркви.
Већина учесника сабора је жељела да се осуди протестантско учење, и да дефинише доктрину Католичке цркве у свим тачкама које су биле доведене у питање. Обнова је требало да се постигне уређивањем црквене дисциплине и управе. Сабор је донио одлуке како би се сузбиле неке од најочитијих злоупотреба, а увео је и реформу у питању дијељења опроста, што је било једно од главних питања на почетку Реформације. Исто тако, донијете су одлуке о обнови свештеничког живота, о школовању клера, о обавези бискупа да борави у својој бискупији, и о забрани двобоја. Иако је неколико учесника показивала умјерену наклоност према ставовима реформатора о првенству Светога писма и о оправдању самом вјером, сабор ни у чему није изашао у сусрет протестантима. Одлучено је, тако, да Црква има последњу ријеч у тумачењу Светог писма, а хришћанин који се не би придржавао црквеног тумачења могао је бити проглашен јеретиком. Библија и црквена предања равноправни су извори објаве. Противећи се Лутеровом учењу о спасењу само по вјери, сабор је нагласио да се до спасења долази вјером и дјелима. Такође је одлучено да су опрости исправни изрази вјере. Папа Пије IV је потврдио одредбе сабора и створио комисију за њихову примјену. Декрети сабора у Триденту представљају потврду непопустљивости Католичке цркве по питању догме. Црква је одбацила било какав договор по питању транссупстанције, целибата и људских дјела. Одлуке сабора било је тешко спровести. Протестантизам се проширио кроз цијелу земљу. Сјеверна Њемачка је била цијела протестантска, Рајнска област је била под великим утицајем а у Баварској су проповиједали лутерански свештеници.
Приредио: Миомир Ђуришић
