У Малој сали Задужбине Илије М. Коларца представљена је књига „Седам Његошевих сахрана” чији су аутори Слободан Кљакић, новинар „Политике”, и Ратко Пековић, историчар књижевности. На промоцији су говорили митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, историчар уметности Никола Кусовац, професор др Мило Ломпар и доцент др Милош Ковић. Догађај је привукао велику пажњу публике, због чега је збивање са промоције видео линком преношено и у сали „Јосиф Панчић” овог културног здања.
Књига описује бурни историјат градње и рушења вечног почивалишта Петра Петровића Његоша на врху Ловћена.
– Овом књигом Ратко Пековић и ја желели смо да дамо свој допринос обележавању 200-годишњице рођења великог песника, филозофа, државника и владике – казао је Кљакић. Он је подсетио да су им у скупљању грађе за ово дело од значаја били и подаци које су истражујући нашли др Вељко Ђурић и Пера Симић, као и Бојана Исаковић, историчар уметности. Она је била на лицу места када се рушила капела. Тада је забележила и реакције људи. Прва је спазила да из крипте израста плави цвет. Ботаничари су утврдили да је то незаборавак – казао је Кљакић, док се многима на промоцији наметнуло да је то можда и симбол обнове капеле, која иако уништена није пала у заборав.
Међу двадесетак поглавља књиге налази се и писмо Амфилохија Радовића врху црногорских власти са молбом се обнови Његошева капела.

А. К.

Фото: Т. Јањић

Извор: Политика (30. 10. 2013.)

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/13805/19.11.2013.%20OGLEDALO%20Mitropolit%20O%20knjizi%207%20Njegosevih%20sahrana%20Kolarac.mp3″ text=“Тонски прилог Радија Светигора“]

Седам Његошевих сахрана (приказ књиге)

Два је века од рођења Петра 2. Петровића Његоша, најзначајнијег владике Српске православне цркве после Светог Саве и највећег песника српског језика од Свегог Саве до данас. Издавачка кућа „Јасен“ из Београда је поводом двеста година од рођења Његошевог објавила и јавности представила књигу „Седам Његошевих сахрана – ка Његошевом коначном почивалишту“, коју су написали Слободан Кљакић и Ратко Пековић.
Прошле године понове су оживеле расправе о судбини срушене Његошеве капеле на Ловћену, чији остаци чаме већ четрдесет година на Ивановим коритима у облику гомиле нумерисаних камених блокова, недалеко од цркве Св. Преображења и Великог гумна. Иако су општинске власти Цетиња 3. септембра 1971. донеле одлуку да капела после рушења и уклањања са Језерског врха 1972. буде обновљена на неком другом месту, то се до данас није догодило. Црногорско-приморска митрополија предложила је прошле године властима Црне Горе да се то учини на Ловћену, али је Скупштина Црне Горе, гласовима посланика владајуће коалиције, одбила предлог да расправља о доношењу закона који би то омогућио. П р е д с т о ј е ћ е обележавање 200- годишњице рођења Петра 2. Петровића Његошабила је још један подстицај ауторима, Слободану Кљакићу, новинару и публицисти, и Ратку Пековићу, књижевном историчару и публицисти да сачине овај историјски подсетник. Аутори су помно истражили околности која су од Његошеве смрти 1851. довеле до тога да владичине кости буду премештане и сахрањиване још пет пута – 1854, 1916, 1925, 1972. и 1974. године, када су положене у крипту Мештровићевог маузолеја, саграђеног на врху Ловћена. Аутори су користили објављене и познате историјске изворе, као и низ до сада непознатих или мало познатих архивских докумената из Архива Србије и Архива Југославије, као и грађу Митрополије црногорскоприморске. Ови документи уверљиво потврђују да се кроз „случај Његошеве капеле“ на Ловћену, као кроз неку жижу, преламао, а и сада прелама, део бурне политич ке, ратне, националне, културне, црквене и идеолош ке историје на овим просторима од владичине смрти до данас.. Градње и рушења Његошеве капеле на Ловћену показују да су Његошеви земни остаци фактички и симболички долазили у средиште драматич них историјских збивања на овим просторима, због чега су и сељени толико пута. Његошева капела као својеврсни барометар бележи манифестације наших и туђих нарави, политичких и националних страсти. Она сведочи о односу према традицији и наслеђу, о ускогрудости и заслепљености идеологије и политике, која у својој осионости, ношено осећањем свемоћи, бацају под ноге аргументе културе и цивилизованости. Отуда кроз књигу дефилују и значајне државне, политичке и црквене личности – кнез Данило Петровић и данашњи потомци династије Петровић-Његош, цар Фрањо Јосиф 1., краљ Александар 1. Карађорђевић, патријарх Гаврило Дожић и патријарх Герман, папа Павле 6., Јосип Броз Тито, низ високих црногорских државних и партијских руководилаца из периода комунизма и посткомунизма, све до наших дана. Сагледавајући драматична и противречна збивања око Његошеве гробнице из ширег социокултурног и социополитичког контекста, аутори су се суочили с континуитетом одређених историјских процеса и с давне успостављеним, а и даље живим, политичким, културним, верским и идеолоким матрицама. Писцима књиге остаје пуста нада да ће у време обележавања 200 година од Његошевог рођења бити отворен пут за поновно подизање његове задужбине на Ловћену – Цркве Светог Петра Цетињског, и да ће када Његошеви земни остаци по седми пут буду сахрањени на месту које је сам одабрао, коначно престати разлози због којих је и написана ова невесела књига.