У порти Саборног храма Светог Василија Острошког, у оквиру манифестације „Дани породице Романов“, уприличен је рођендански омаж Новици Тадићу, значајном гласу српске поезије друге половине двадесетог вијека.
О поетском свијету Новице Тадића говорили су проф. др Радоје Фемић и теолог Дејан Спиридон Булатовић,
Рођен у Смријечну, у општини Плужине, прије седамдесет и седам година, Новица Тадић иза себе је оставио опус који критика данас сматра утемељеном вриједношћу савременог српског пјесништва. Његова поезија дуго је чекала на пуно критичко признање, а када је оно дошло, недвосмислено је заузела мјесто које јој с правом припада.
„Обитавајући као велики, аутентични усамљеник српске поезије, Новица Тадић је успио да уобличи својеврсну естетику ружноће, која је артикулисана пјесниковом поетском визијом у којој повлашћено мјесто припада топосу града. Од својих пјесничких почетака Тадић консеквентно обликује простор града као подразумијевајући амбијент човјекове егзистенције, одричући се устаљеног неоромантичарског поетичког инструментарија, који се заснива на снажно оспољеном ескапистичком моменту.
Преузимајући елементе романтичарског описа града, Тадић истовремено преузима и етички став, али га у духу модерног песништва не изражава онако прозирно као што то чини Шели. Несумњиво, то је консеквенца чињенице да су романтичари имали куда да оду из града: модерни песник ту одступницу више нема, па стога његова поезија мора да на себе преузме једну врсту мимикријске тактике“, запазио је професор Владушић.
„Такође, на извјестан начин, прећутно пристаје на бруталност трајања у граду, не исказујући бунт против саблажњујућих сензација греховног и обездуховљеног живота. Наиме, град у Тадићевој поезији је симбол брзине живота, отуђења и дехуманизације, изражена је мрачна страна урбаног живота коју одликују закулисне радње, сплеткарење и несигурност“, запазиће критичар Јурић, казао је, иземеђу остало, проф. др Радоје Фемић.
Другу димензију пјесниковог дјела, ону духовну, освијетлио је теолог Дејан Спиридон Булатовић, подсјетивши да је Тадић у познијим годинама своје стихове све више окретао питањима гријеха, молитве и односа према Богу.
„Тадићева снага била је у супериорном таленту и чистоти бића, ничим затомљеном. За своје писање каже: Кад ме нешто тишти, кажем себи, то песма негдје почиње. Његово пречисто и предобро биће правило је отклон према злу, он каже: Ништа не прикривај матафизичким категоријама. Злочинац је бедник, зло, беда, мизерија. Даље, својим ставовима износи светоотачки, најдубљи став о злу као промашају наше слободе“, истакао је Булатовић.
Пјесништво Новице Тадића награђено је бројним значајним признањима, од Дисове и Змајеве награде, до награде Меше Селимовића за збирку „Незнан“, проглашену најбољом књигом 2006. године. Преминуо је 2011. у Београду, гдје је и сахрањен.
Његов опус, превођен на енглески и француски, остаје свједочанство пјесника који је мрак властитог времена претварао у језик, без ублажавања и без утјехе, али са непоколебљивом вјером у снагу ријечи.
Јован Џоџо
Извор/фото: РТНК
