У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у молитвеној радости недјељног дана, служена је Света литургија, на којој се вјерни народ сабрао око Чаше Спасења, слушајући ријеч Божију и примајући благодатни позив Цркве на покајање, преображај и пуноћу личносног живота у Христу.
Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Игора Балабана, протојереја Бранка Вујачића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, сабранима се пастирском бесједом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, који је, тумачећи јеванђелски догађај о исцјељењу гадаринских бјесомучника, указао на призвање човјека да буде боголико биће, али и на трагедију пада када се човјек удаљи од Бога.
„Браћо и сестре, драга дјецо, све нас је Бог створио прије свега да постанемо боголика бића својом слободном вољом. И заиста, човјек као круна Његовог стварања створен је да буде као сами Бог, гледајући лице Његово, гледајући браћу своју. Својом слободном вољом и љубављу Божијом, коју нам је Бог даривао, задобићемо још на земљи Царство небеско. Али ако човјек скрене са тога пута боголиког, према коме смо сви створени, најбоље описује данашње Јеванђеље у шта човјек себе може да претвори“, казао је отац Далибор.
У својој бесједи он је подсјетио да јеванђелски опис Гадаринске земље не говори само о једном догађају, него и о духовној стварности сваког времена. Човјек је призван да живи као икона Божија, да у себи носи мир, љубав, слободу и свјетлост Христову. Међутим, када се срце удаљи од Бога, када љубав уступи мјесто мржњи, осуђивању, гордости и гријеху, тада живот који је требало да буде предукус раја постаје простор унутрашњег немира и духовног ропства.
Говорећи о двојици људи из данашњег Јеванђеља, отац Далибор је нагласио да су они били заробљени силом зла до те мјере да су људи од њих бјежали, али да Христос, за разлику од свих, иде право ка њима:
„Христос одлази сам ка њима, чак ни апостоли са Њим нису пошли из страха људскога. И кад су Га ова двојица људи видјели, одмах су исповиједили живог Бога, рекавши: ‘Исусе, Сине Божији, зашто си дошао, ако још није Твоје вријеме, и зашто нас мучиш?’ И демонска сила исповиједа да је заиста Он Христос, али само то и ништа више од тога. Не исповиједају и немају љубав, милосрђе, него, напротив, живе у злоби, мучећи овај род људски.“
И демонска сила, како је подсјетио отац Далибор, препознаје Христа, али Га не љуби. Зато је бити истински Христов више од онога што даје форма; то заправо значи непрестани подвиг срца, борба да се човјек отвори за Божију благодат и да постане свједок Христове љубави у свијету.
Отац Далибор је посебно упозорио да човјек не смије дозволити да гријех и духовна раслабљеност овладају његовим бићем:
„Човјек не смије себе да доведе у овакво стање као ова два младића. Најчешће, скоро увијек, човјек себе тако дубоко унизи због својих сопствених сагрешења, а чинимо их непрестано. Кад прије свега човјек нема љубави у срцу своме и када други гријехови обузимају наше срце, тада демонска сила почиње да влада у нама.“
Надовезујући се на ове ријечи, прота Далибор је указао да је највећа борба човјекова управо борба за срце. У срцу се рађа љубав, топлина, молитва, али се у срцу могу зачети и хладноћа, осуда, мржња, завист и очајање. Зато Црква непрестано позива човјека да се враћа Христу, да не остане заробљен у својим падовима, него да кроз покајање, исповијест, молитву и Свето причешће поново пронађе пут и смисао истинског живота.
У наставку бесједе, он је подсјетио да је живот највећи дар Божији и да човјек нема право да га уништава, нити у себи, нити у другом човјеку. Посебно је указао на трагедију савременог свијета, у којем се, упркос крштењу и познању Христа, људи често предају мржњи, насиљу и братоубилаштву.
„Све што имамо, браћо и сестре, овдје на земљи, треба да смо захвални само Богу. Ништа није по нашој сили моћи. Ако је по нашој сили моћи, ми ћемо то упропастити. Па ево, данас свједоци смо и у наше вријеме колико ратова, колико брат на брата диже руку, убија, одузима једни другима живот. А колико је тек опасније када човјек човјеку одузме духовни живот“, нагласио је прота Далибор.
Говорећи о Светом Јовану Шангајском, отац Далибор је подсјетио да су они који су са њим служили и присуствовали његовим литургијама свједочили о свјетлости Христовој која је сијала око његове главе. Та свјетлост, како је истакао је дар Божији који се пројављује у онима који иду путем Христовим.
„Немојмо да дозволимо да демон таме влада у срцима нашим, него да Христос, Побједитељ смрти, који је Свјетлост, обасја нас Његовом безграничном свјетлошћу и да свјетлост лица Христовог сија и на лицима нашим. Такви треба да будемо“, поручио је отац Далибор.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
