Пише: Мишо Вујовић
Упознали смо се ратних деведесетих, на Озрену, у времену када су се људи брже препознавали него данас у миру. Није то било обично познанство, нити ратно саборништво од оних што трају колико и рововска смена. Био је то сусрет двојице људи који су се, чинило ми се, познавали одраније — из детињства које нисмо делили или из неких ранијих живота у којима су пријатељства била једноставнија и чистија. Сећам се да смо обојица носили зелене вијетнамке и кожне торбе о рамену, као неки путујући трговци тугом и вестима са фронта. У рату човек прво запази очи и држање. Код Зорана није било ни позе ни страха. Само мирноћа човека који зна да је важније остати човек него преживети.
Тај први утисак блискости временом се претворио у братско дружење и једно од оних ретких пријатељстава која не траже објашњења. Са неким људима можете провести године а да не пређете праг учтивости. Са другима вам је довољно неколико сати да схватите како бисте им поверили живот. Зоран је припадао тој другој врсти људи — све ређој у времену када су многи више чували интерес него образ.
По завршетку рата у Босни, одслуживши своје без галаме и епских самореклама какве ће касније постати уносна делатност разних ратних јунака из кафанских препричавања, вратио се у Никшић. Тамо су се од замки рата склонили Невенка и млађи Никша, док је старији Угљеша остао да служи војску. У родни град стигао је са идеализованом сликом коју човек носи о месту из ког је отишао млад. Свако од нас има такав унутрашњи Никшић, Београд или Сарајево — град који више постоји у сећању него на мапи.
Али град у који се вратио више није био исти. Ни фасаде, ни улице, ни људи. Рат не разори само куће; он преуреди моралну архитектуру читавих средина. За кратко време оронуо је и град и карактер људи у њему. Највише су се променили они који су најгласније тврдили да су остали исти. Некадашњи анонимуси постали су тумачи патриотизма, а ситни конвертити ревносни чувари нових истина. Од њиховог српства једно време није се могло проћи улицом. Били су већи Срби што су мање ризиковали и већи верници што су касније ушли у цркву.
Зоран је таквима сметао самим својим постојањем. Није био човек који се намеће, нити је волео кафанско јуначење и политичке заклетве после треће ракије. Управо тај његов тихи, непретенциозни професионализам иритирао је локалне медиокритете навикле да опстају у муљу просечности. У срединама које се гуше у сујети, знање се доживљава као увреда. Зато су „брижне“ колеге, којима није било угрожено звање него незнање, ишле дотле да проверавају његову диплому на Факултету политичких наука.
Та сцена говори више о времену него о Зорану. Јер незналица се не плаши конкуренције — плаши се мере. А Зоран је имао меру: у реченици, у наступу, у тишини. Данас, када галама замењује аргумент, а самореклама биографију, схватам колико су такви људи били драгоцени.
А Зоран није био само београдски студент, већ и београдски ђак. У престоницу Балкана стигао је са петнаест година, код старије сестре Беке, коју је, као и брата Рајка, помињао са оном нежношћу коју само људи дубоког породичног памћења умеју да сачувају. Београд га није покварио, што је увек био најтежи испит за људе из унутрашњости. Напротив, дао му је ширину, а није му одузео завичај.
„Брате, превише је лажи за куглу земаљску, а камоли за народ који је пред истребљењем. Распели су нас на крст — и ево нас поново прикивају. Или, како би у свом пркосу рекао: ‘Жив ће Мићо сто и двије, сатанисти кам да вије!’ Хвала ти на документованој истини, надам се — не залуду,” гласи једна од последњих порука поводом текста “ Верификација лажи.
Такве поруке Зоран није слао из патетике, нити из потребе да се допадне. У њима је било и очаја и пркоса, и оног старог херцеговачко-црногорског ината који не пристаје да клекне ни кад зна да је војно и медијски поражен. Био је то глас човека који је веровао да је истина последње уточиште малих народа кад им већ отму државу, језик, памћење и достојанство.
Зоран је припадао оној генерацији новинара која је још веровала да документ вреди више од директиве, а сведочење више од спина. Зато су га болеле лажи — не само о људима, него о читавом народу. У времену у коме се истина све чешће третира као сметња, а лаж као пожељан политички и медијски алат, он је упорно остајао на страни чињеница, чак и кад су биле непожељне и опасне.
И можда је баш зато деловао као човек из неког другог времена. Или као последњи сведок времена у ком су образ и реч ипак нешто значили
Једном сам упао у његову канцеларију у РТВ Никшић и без много церемоније почео да телефонирам. Зоран је стрпљиво седео више од пола сата док сам ја водио разговоре, не обраћајући пажњу ни на време ни на домаћина. Нисам ни приметио када је изашао. У паузи између два позива зазвони телефон на његовом столу. Махинално подигнем слушалицу.
„Добар дан, да ли је то Мишо Вујовић?”
„Ја сам”, одговорих.
„Ништа, само да те питам како си и колико остајеш у Никшићу.”
Чуо сам Зоранов глас из суседне канцеларије.
Лепо ме је матирао мој Зока Риболовац. Без трунке злобе, са оним његовим тихим хумором који није понижавао човека него га враћао мери. Такве шале могли су правити само интелигентни и добри људи. Они који нису морали да доказују духовитост галамом.
Данас, када ово пишем о Зорану, мом ратном другу и поратном брату, све мање мислим на рат и новинарство, а све више на једну врсту људи која полако нестаје. На људе чистог срца и танане душе, који су умели да остану нормални у ненормалним временима. А то је, можда, била и највећа храброст наше генерације.
Почивај у миру брате Зоко!
