Призренски Ђурђевдан, нека нова стварност

Ђур­ђев­дан, сла­ва При­зре­на, са­бор­ног хра­ма у цен­тру овог гра­да и кр­сна сла­ва ми­тро­по­ли­та ра­шко-при­зрен­ског Те­о­до­си­ја, обе­ле­жи­ни су ни­зом до­га­ђа­ја. Ви­кар­ни епи­скоп мо­ра­вич­ки Ти­хон је у бе­се­ди, пред не­ко­ли­ко де­се­ти­на при­сут­них вер­ни­ка и го­сти­ју, го­во­рио о сми­слу жр­тво­ва­ња Све­тог Ђор­ђа, ис­ти­чу­ћи да ми не жи­ви­мо про­шлост, већ „бу­ду­ћу ствар­ност”.

Ра­дост пра­зни­ка у хра­му Све­тог Ђор­ђа од ко­јег су у По­гро­му 2004. го­ди­не оста­ле са­мо зи­ди­не има по­се­бан зна­чај у да­ну стра­да­ња не­ста­ла је ин­ти­ма при­зрен­ских Ср­ба, да­ро­ви бо­га­тих и си­ро­ти­ње тра­го­ви сред­њег ве­ка и умет­ност ко­ја је го­во­ри­ла да је нај­го­ре про­шло. Исто­ри­ја гра­да и овог про­сто­ра ре­кла је не­што са­свим дру­го. Са­да, на­кон об­но­ве, на хлад­ном мер­ме­ру по­чи­ње да жи­ви не­ка но­ва ствар­ност.

„Ико­ну за це­ли­ва­ње је до­не­ла мо­ја по­ро­ди­ца”, ка­же Бо­јан, а по зи­до­ви­ма не­ки на­ив­ни цр­те­жи и де­чи­ји ра­до­ви.

„Од мно­гих смо да­нас не­по­жељ­ни”, ка­же ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је и на­гла­ша­ва да су и да­нас „мно­ги спрем­ни да сво­јим жи­во­том осве­до­че све­ти­ње и де­ла на­ших пре­да­ка”. Иде ли­ти­ја око хра­ма, ко­сов­ска по­ли­ци­ја је на ка­пи­ји, а по­не­ко уни­фор­ми­са­но ли­це над­зи­ре до­га­ђа­је са оне стра­не цр­кве­не огра­де. На за­че­љу ли­ти­је три вој­ни­ка КФОР-а.

За све­ча­ном тр­пе­зом Хор при­зрен­ске бо­го­сло­ви­је Све­ти Ки­ри­ло и Ме­то­ди­је пе­ва „Што је ле­по под ноћ по­гле­да­ти где го­спо­да руј­но ви­но пи­је” и „Онам она­мо, да ви­ђу При­зрен”.

Вла­да Мла­де­но­вић стал­но жи­ви у При­зре­ну и има по­тре­бу да се ру­ку­је са сви­ма ко­ји до­ђу, не­до­ста­је му ру­ко­ва­ње. Ја­сми­на Са­вић сто­ји у при­зрен­ској на­род­ној но­шњи, све­ча­на и ва­жна.

При­зрен­ски Ђур­ђев­дан је упот­пу­ни­ла из­ло­жба фо­то­гра­фи­ја „Сли­ке жи­во­та” ко­ју су при­ре­ди­ли Мар­ко Мар­ко­вић и Го­ран Су­ди­мац. Реч је о пр­вим фо­то­гра­фи­ја­ма Ко­со­ва и Ме­то­хи­је у бо­ји ко­је су на­ста­ле 1913. го­ди­не, за­хва­љу­ју­ћи фран­цу­ском ме­це­ни Ал­бе­ру Ка­ну. Он је ов­де по­слао свог фо­то­гра­фа Оги­ста Ле­о­на и за­бе­ле­жио је град и свет тек иза­шао из роп­ства „Фран­цу­ски фо­то­граф се нај­ду­же за­др­жао у При­зре­ну, оча­ран ле­по­том овог гра­да, и ту је ура­дио нај­ви­ше фо­то­гра­фи­ја”, ре­као је исто­ри­чар Мар­ко Мар­ко­вић на из­ло­жби ко­ју су ор­га­ни­зо­ва­ли Цен­тар умет­но­сти у При­зре­ну, Ар­хив Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, Га­ле­ри­ја умет­но­сти у При­шти­ни и Дом кул­ту­ре „Гра­ча­ни­ца”.

Исто­ри­чар Алек­сан­дар Гу­џић је на по­чет­ку ис­та­као зна­чај фо­то­гра­фи­је као исто­риј­ског из­во­ра и под­се­тио при­сут­не на ре­ал­ност у спре­ча­ва­њу фал­си­фи­ко­ва­ња да­на­шњег тре­нут­ка и пру­жа­њу ре­ал­ног уви­да у мо­гућ­но­сти за­јед­нич­ког жи­во­та”.

Ди­рек­тор Цен­тра умет­но­сти у При­зре­ну Бо­јан Ба­бић, ко­ји од 1999. го­ди­не на раз­ли­чи­те на­чи­не бри­не о кул­ту­ри у При­зре­ну, под­се­тио је на не­пре­ки­ну­ти кон­ти­ну­и­тет кул­тур­ног и ду­хов­ног жи­во­та.

„На из­ло­же­ним фо­то­гра­фи­ја­ма за веч­ност је са­чу­ван При­зрен, и он се на исти на­чин чу­ва да­нас у сли­ка­ри­ма, пе­сни­ци­ма, фо­то­гра­фи­ма, и сви­ма ко­ји овај град во­ле. Ми смо као ин­сти­ту­ци­ја сер­вис умет­ни­ка и умет­но­сти.” Он је на­ја­вио но­ве три­би­не, раз­го­во­ре и ма­ни­фе­ста­ци­ју „Спа­сов­дан­ски да­ни”.

На из­ло­жби су на­сту­па­ле му­зич­ке на­де Ан­ђе­ла До­ган­џић и Ан­ге­ли­на Шми­гић, а при­су­ство­ва­ли су игу­ман Све­тих Ар­хан­ге­ла Ми­хај­ло То­шић, отац Са­во Шми­гић, зва­нич­ни­ци Не­над Фи­ли­по­вић и Ма­ри­јан Ста­ни­са­вље­вић.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика