Српско пјевачко друштво „Светосавник“ одржало је свој годишњи концерт у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, у четвртак, 16. априла.
Бројни љубитељи духовне и свјетовне хорске музике имали су прилику да уживају у пажљиво припремљеном програму, који је, кроз разноврсне композиције и надахнуте интерпретације, посвједочио не само умјетничку зрелост хора, него и његову истрајност, вјерност и преданост вриједностима на којима је настао и стасавао током протеклих седамнаест година.
Ово свечано вече благословио је и својим надахнутим обраћањем отворио протојереј мр Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, поздравивши сабране васкршњим поздравом: „Христос васкрсе“, у свјетлости великог и дивног празника Васкрсења Христовог.
У свом слову, отац Предраг је говорио о духовној димензији музике, подсјетивши на древну мудрост „да је свијет онакав како звучи“, додајући да је свијет који је Бог створио „један џиновски инструмент који звучи по законима више божанске логике“, те да они који у својој души имају одјека Божијих тонова, примају ту хармонију као најмилији дар.
Надовезујући се на значај самог хора, отац Предраг је подсјетио да је Српско пјевачко друштво „Светосавник“ током година свога рада прошло кроз многа искушења, али је, како је казао, „својом љепотом, богољубљем, човјекољубљем и светосављем очувало себе у тешким временима која су иза нас“. Управо та истрајност, прожета љубављу према Богу, роду и духовној култури, дала је овом ансамблу посебно мјесто у културном и црквеном животу Подгорице и шире.
Током ове вечери прота Предраг се осврнуо и на великог Стевана Стојановића Мокрањца, поводом јубилеја 170 година од његовог рођења. Говорећи о бесмртном српском композитору, отац Предраг је истакао да су његове „Руковети и Вертикале тонске“ оне које се узносе ка апсолуту, остављајући трајан печат у српској духовној и музичкој баштини. У том смислу, концерт „Светосавника“ био је и својеврсни принос поштовања једном од најузвишенијих стваралаца српске музике.
Он је подсјетио и на подршку коју је раду овога друштва пружао блаженопочивши Митрополит Амфилохије, као и на очинску пажњу и подршку коју данас указује Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, нагласивши да је то значајан ослонац у трајању и дјеловању Хора.
Након уводног слова и првих музичких извођења, бесједу је произнио мр и професор Слободан Чуровић, који је говорио са дубоким осјећањем историјске и духовне важности постојања Хора „Светосавник“. И он је своје слово започео васкршњим поздравом: „Христос воскресе“, истичући да је „привилегија вечерас бити судионик ове духовне свечаности“.
Професор Чуровић је нарочито подвукао да Хор „Светосавник“ није настао у лаким и повољним околностима, већ у времену када је, по његовим ријечима, српско културно присуство било потискивано и онемогућавано. Подсјетио је да су то била времена када су, како је казао, „врата институција и установа културе уопште умјетности била замандаљена за нас Србе“, те да је свако културно и духовно сабирање представљало подвиг и свједочење.
Посебно је истакао да Хор „Светосавник“ својим пјесмама „осављује“, јер, како је поручио, „само осављени народ ломачом се рађа и непрестано васкрсава, чувајући своје видионике“. У том кључу, Свети Сава је представљен као највеће видјело српског народа, а хор који носи његово име као живи продужетак тог духовног и културног наслијеђа.
Своју бесједу професор Чуровић заокружио је срдачном жељом да хор настави да траје, да се умножавају његови наступи и да својим пјесмама и убудуће „богате наше душе, напајају срца и проносе наше име“, пожеливши да „Светосавник“ остане „радосник, вјечно светосавник“.
Годишњи концерт Српског пјевачког друштва „Светосавник“ тако је у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици био много више од музичког догађаја. Било је то вече памћења и благодарности, вече у коме су се сусрели звук, молитвена осјећајност, културна самосвијест и васкрсна радост; вече које је посвједочило да хорска пјесма, када је ношена вјером, љубављу и предањем, постаје више од умјетности — постаје глас трајања једног народа и његове душе.
Текст, фото:Борис Мусић
