На Велики петак вечерњом службом са изношењем плаштанице, у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа, началствовао је протојереј ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Високопречасном проти саслуживало је свештенство овог древног храма: протојереј Мирчета Шљиванчанин, старешина цркве, протојереј-ставрофор Милета Кљајевић, протојереј-ставрофор Драган Станишић, протојереј Блажо Божовић и ђакон Лука Павићевић.
За пјевницом одговарали су појци овог древног храма, праћени вјерним народом Божијим.
Бесједећи сабранима прота Гојко Перовић је казао да стојимо код гроба Господњега и гледамо свједочанство највеће истине и да нема веће истине од ове коју је Господ показао:
„У овај дан, овим својим страдањем, откривена је истина за којом су тежили и о којој су размишљали сви – мудраци, политичари, војсковође, бизнисмени и сви људи који су тражили смисао овога живота. Хтјели су да дођу до те копче, до те везе између човјека, смртнога човјека с једне стране, и Бога вјечнога, непролазнога, савршенога, с друге стране. И колико год се људски ум упињао, колико год се блага сабирало, колико год се војске скупљале, колике год границе држава и царстава биле, колике год књиге написане, пјесме испјеване и слике насликане најљепшим бојама – остајао је увијек утисак да недостаје та тачка, да недостаје та могућност човјекова да допре до божанскога.
Зато је Бог изволео да сиђе међу нас и да направи ту везу – једину могућу везу између двије природе које се никада саме од себе не би могле саставити: смртне људске природе и божанске, вјечне. Та веза је љубав – и то она Божја љубав: љубав која се спушта, која силази, која се смирује, која се смирава до краја, па се и скрушила на данашњи дан. Скрушио се Господ до смрти, и то не било какве смрти. Ова Господња смрт није инцидент, није нека случајност чији разлог не знамо. Ово је безинтересна љубав – љубав у којој нема ничега земаљског што би користило Исусу из Назарета, који стоји пред Пилатом и свештеницима. Ништа земаљско нема због чега би Он страдао.
Зато пишу јеванђелисти да се Пилат дивио веома, јер ни прије ни послије тога људске очи нису видјеле да неко тако страда, а да за себе не тражи ништа земаљско. Та безинтересна љубав, без и најмање користи, чиста љубав ради других – љубав и према онима који су Га разапели, љубав и према онима који Му се ругају – изречена је ријечима: Оче, опрости им, јер не знају шта чине.
То може само Онај који је од Оца, који је дошао у име Оца. И Господ је лијепо рекао пред своје страдање: Филипе, толико сам времена с вама, па зар ниси схватио да смо ја и Отац једно? И зато је могао да тражи од Оца опроштај и да опрашта гријехе онима који их чине.
У име те љубави, да се ућутимо, да се саберемо, да се Богу молимо. Да све наше муке и невоље – а сви смо дошли са врећама мука – оставимо по страни, јер стојимо над овим гробом као над извором вјечнога живота, вјечне утјехе и снаге да послије овога дана наставимо да живимо наше, Богом дане, људске животе.“
Послије јутрења Велике суботе са статијама и трократног опхода око храма са плаштаницом, вјерници су имали прилику још једном да цјеливају плаштаницу, пролазећи испод ње. Након тога вјерном народу који се окупио у овом древном храму у великом броју, обратио се прота Гојко Перовић:
„На здравље, на спасење, да буде на Божији благослов овај наш свештени ход за плаштаницом и долазак до гроба Господњега. Вечерас оплакујемо Христову смрт. Како каже Синаксар, то је свештени текст састављен од светих отаца за овај дан. Овим догађајима навршили су се дани Велике и Страсне седмице. И каже Синаксар да се ови дани не зову великим зато што су дужи од 24 часа, нити зато што су светлији од других дана, нити по било чему спољашњем другачији од осталих земаљских дана, него су велики по догађајима који су се у тој седмици десили.
А како нас учи наша Црква, ово је обновљење стварања свијета. Као што је Господ у шест дана створио свијет, а у шести дан човјека, па у седми дан починуо од дјела својих, тако и у овој Страсној седмици Господ чини све: уласком у Јерусалим, поукама, Тајном вечером, страдањем – и на крају обнавља људски лик и поново ствара човјека.
Заиста, онај Пилат, који је ушао у Символ вјере, њему је припало да изговори ријечи када је видио окрвављенога, трновим вјенцем избоденога, пребијенога, пониженога и неправедно осуђенога Христа: Ево човека! Као што је и Творац, Света Тројица, при стварању рекао: Ево човјека, и заповиједио: Рађајте се и множите се, тако је Христос својим дјелом спасења и љубави обновио лик човјека. Неко ће рећи: како га је обновио, када човјек никада горе није изгледао него у том призору? Али никада ни љепше, јер је то човјек који својим страдањем избавља све нас од смрти.
И зато, послије тог страшног и ужасног чина, Господ, како кажу свети оци, почива у гробу. Ово је нова субота, нови дан одмора. Постоји, како кажу, цијела тајна Христовог боравка у гробу. А ми пјевамо у Цркви и исповиједамо на свакој Литургији да је Господ сишао у гроб тјелесно, да је у аду био са душом као Бог, да је истовремено био у рају са разбојником, и истовремено на престолу са Оцем и Духом Светим, све испуњавајући.
То значи да су се душа и тијело заиста раставили, да је то била права смрт. Није то било неко привидно стање, него истинска смрт. Душа се раставила од тијела, али нетрулежност није напустила тијело Господње. Као што нетрулежност не захвата мошти светих, којима смо ми овде удостојени, јер је Црна Гора украшена моштима нетрулежних светитеља – а они нису ништа друго до свједоци Христове нетрулежности у гробу.
И на крају, Синаксар каже да су они који су Христа осудили и хтјели да зауставе Његову ријеч и Његову науку – све што су радили, против себе радили. То се најбоље види у овом последњем чину: није им било довољно што су Христа разапели и ругали Му се до смрти, него су после отишли код Пилата и рекли: Сјетили смо се да је говорио да ће васкрснути трећега дана. Зато заповиједи да се гроб обезбеди.
И Пилат им каже: Ево вам стража, идите и осигурајте како знате. И запечатише гроб и поставише стражу. И каже Синаксар: они који су хтјели да избришу Христово име, тиме су само још више утврдили истинитост онога што ће се догодити. Јер како би било могуће да неко украде тијело поред такве страже и таквог печата?
Зато Господу нашем нека је слава. Да останемо ноћас у молитви, и ако заспимо – да бдимо мислима, очекујући славно Васкрсење Христово, којег ћемо се, ако Бог да, удостојити“, поручио је началствујући свештенослужитељ, прота Перовић.
Сјутра ће се служити Света литургија и биће саборно крштење, са почетком у 8 часова.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
