У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, на Свети и велики четвртак — дан када се Црква молитвено сјећа Тајне вечере и установљења Свете тајне евхаристије — служена је Света литургија, којом је началствовао протејереј Игор Балабан, уз саслужење: протејереја-ставрофора Далибора Милаковића, протејереја Миладина Кнежевића, протојереја Бранка Вујачића, јереја Велимира Бугарина и ђакона Ведрана Грмуша.
Велики четвртак један је од најузвишенијих дана Страсне седмице, јер нас уводи у саму срж новозавјетног живота Цркве. Тога дана Господ Исус Христос, уочи свога добровољног страдања, сабира ученике на Тајну вечеру и дарује им — а кроз њих и цијелој Цркви до краја вијекова — Свету тајну евхаристије, рекавши да једу хљеб и пију вино које је Он благословио као Тијело и Крв своју и да то чине свагда у Његов спомен.
Управо на ту спасоносну истину подсјетио је сабране вјернике отац Игор Балабан у бесједи пред Свето причешће, говорећи о значају сабрања Цркве као јединственог и незамјењивог сабрања око трпезе Господње.
„Данас се присјећамо сабрања на Велики четвртак уочи страдања Господњега. Прије него што је кренуо на своје страдање, Господ је сабрао своје ученике на вечеру уочи Пасхе. И рекао им је да једу тај хљеб и да пију то вино које је Он њима понудио, рекавши да је то Његово Тијело и Крв и да то чине свагда у његов спомен“, поручио је отац Игор, истичући да се управо у том догађају налази темељ сваке Свете литургије коју Црква служи.
У наставку бесједе, отац Игор је надахнуто говорио о човјеку као бићу заједнице, подсјетивши да постоје многа људска сабрања — породична, културна, друштвена, спортска, па и идеолошка — од којих су нека корисна, а нека и штетна. Ипак, изнад свих њих, нагласио је, стоји једно сабрање без којега човјек не може задобити пуноћу свога живота.
„Сва та сабрања су добра. Али оно сабрање које је нама насушно потребно, то је ово сабрање чије утемељење баш данас прослављамо. А то је сабрање око Господа. За трпезом Његовом“, казао је протејереј Игор Балабан.
У наставку свог обраћања прота је нагласио и повезао искуство породичне трпезе, као мјеста најдубље блискости, са Тајном вечером Господњом, која постаје образац и извор сваког евхаристијског живота Цркве:
„Неки од најинтимнијих породичних тренутака су се десили за неком трпезом — сви то знамо из својих породица. Сви се сјећамо неког легендарног породичног ручка или вечере… Е, овдје се управо за једном вечером у дијељењу хљеба, онога што ће нас научити Господ да није само обичан хљеб, него небески хљеб — Он сам — управо десило ово сабрање које ми данас прослављамо. Сабрање посљедње вечере или тајне вечере или, још боље, тајанствене вечере.“
Отац Игор је даље објаснио да Света литургија није тек спомен на неки давни свештени догађај, већ живо и стварно продужетак тог истог сабрања које је Господ установио у Јерусалиму:
„Е то сабрање ми продужавамо. Спомен тога сабрања прослављамо не само на данашњи дан, него сваки пут кад служимо Свету литургију. Сваки пут кад служимо Свету литургију, ми не чинимо ништа друго него оно што нам је Господ заповједио. Сабирамо се око Његове трпезе… Приносимо му оно што смо произвели на овој земљи… хљеба и вина… и молимо се Њему да сада Он те дарове, по обећању своме, да нам их врати… да их са вјером нашом примимо као Тијело и Крв Његову. Да приступамо са вјером. Да долазимо на ту Господњу вечеру са вјером. Дакле, на сваку Литургију да долазимо са вјером, са надом и са посвећењем свога нашега бића Господу. Не као да сматрамо да смо ми достојни, јер нисмо никад достојни да се причестимо… Али, приближавамо јој се. Дрзнемо се да се приближимо, зато што вјерујемо у милост Господњу“, поручио је отац Игор.
У једном од најљепших дијелова бесједе, он је приближио вјернима тај однос повјерења према Богу сликом дјетета које своју руку предаје родитељу, знајући да само тако може сигурно проћи тешким путем:
„Као што дијете са повјерењем даје своју ручицу мајци својој и оцу своме… Е тако и ми са повјерењем, увјерени у своју немоћ као и дијете, знајући да сами не можемо да пријеђемо улицу, да пријеђемо улицу између овога земаљскога Јеруслима у којем живимо до небескога Јеруслима… без његове снаге и силе не можемо прећи.“
На крају своје бесједе, отац Игор је упутио молитвени позив вјерном народу да никада не одступи од Господа, него да кроз причешћивање, слушање Његове ријечи и живот по Јеванђељу остане у живој заједници са Христом:
„Нека нам дао Господ да се никада од Њега не удаљимо, да се причешћујући се Њиме, слушајући Његове ријечи, чинећи онако како нас је Он учио да се са свим тим дјелима својим и вјером својом, Њему приближавамо, не би ли нас Он у посљедњи дан када опет дође у свој слави својој,. препознао као своје вјерне синове и кћери и примио нас у Царство своје.“
Текст, фото & видео: Борис Мусић
